Мићић Јован, рујански срдар, родио се у селу Мачкату, више Ужица. За његова детињства, родитељи му побегну у Црну Гору, и стане се у Горњој Морачи; а кад Србија, 1804, зарати с Турцима, ови се врате у своју постојбину, и настане се у селу Рожанству, близу Мачката.
Кад је Кнез Милош, као војвода, командовао војском на оном крају, Мићић је већ био уз њега момак, и одликовао се је у бојевима особитим јунаштвом.
Најпре је побио, у Чајетини, Турке Ломигоре, и тиме је изашао на глас у свој српској војсци.
Други пут је Мићић осоколио на Баурићу, где је, на Дринчићеву хату, изашао на мегдан некаком Турчину Бошњаку, и погубио га.
После српске пропасти 1813, Мићић се одметне у хајдуке, а чим чује да је устао Кнез Милош 1815, одмах дође у Црнућу, и стави се под заставу и команду Милошеву.
И у новом рату, Мићић се одликовао свуда, а особито на Чачку, и у Драгачеву, гонећи Турке који су, после пораза свога на Љубићу, узмицали ка Сеници.
Кад се ратовање сврши, Мићић остане уз Кнеза Милоша, као момак његов. Године 1819, септембра 13, постави га Кнез Милош за кнеза, а доцније за срдара кнежини Рујну.
Као срдар рујански, Мићић је остао дуго. За то време седео је махом у Чајетини, али је и у Ариљу имао своје конаке. Његова је дужност била, поред осталога, да добро пази на Турке Ужичане, и да њихову силу и самовољу укроћава.
Али, беспрекоран у рату и у брањењу народних права од туђина, Мићић је био, у равној мери, лаком и на тековину својих суграђана. С тога су се дигле на њ велике тужбе Кнезу Милошу.
Да би незадовољнике утишао, и да би свачију самовољу стегао, Милош је послао у ужичку нахију Вујицу Вулићевића и Проту Жујовића да све те тужбе извиде. А Мићићу је писао да се, час пре, измири са својим тужиоцима „примоливши их нешто да му опросте, а нешто да им врати у новцу, у стоци, или чим може, текем да све легне пре доласка комесара“!
Други пут, кад се Мићић с Демиром био посвађао, слао му је у комисију Илију Марковића из Шапца и Проту Матеју Ненадовића.
После устава 1838, Мићић је наименован за начелника округу ужичком с чином пуковничким.
Године 1842, кад се оно у Србији изврши велика промена, Мићић се је, као пријатељ Обреновића, из Ужица био кренуо ка Крагујевцу да божем окрене победу на њихову страну; али, после узалуднога оклевања у Чачку, у Бресници, Враћевшници, и Трбушници, не учинивши ништа, науми и пође да бежи у Црну Гору, па га, у Златибору, у месту Зови, у чобанској колиби, опколи Миљцо Трифуновић, нови ужички начелник, с 200 људи, ухвати, веже, и сведе у Ужице. Из Ужица је послан у Београд где је, причају, на волујским колима, вожен кроз турске улице, на поругу оних који су се онда славили победом. Одавде је отеран у Гургусовачку Кулу, у којој је умрьо 27 декембра 1844.
Прича се да је, као сужањ у кули, искао мало чорбе да једе, и за то обрицао сто дуката, па му браћа нису хтела дати!…
Доцније, месеца маја 1856, син његов Јеврем пренео је кости његове у Ариље, и сахранио их код цркве.
Мићић је био страшан за Турке на оном крају. Он је свакад ишао као каква оружана сила. Боравећи на Чајетини, он у Ужице, и у најмирније дане, не би слазио без 40 својих одабраних момака. Његови су хатови били из најчувенијих ргела у турској царевини, а рахтови и накити били су за праву причу. Он пак, срдар рујански, живео је, носио се, и проводио, као какав мали царић на истоку.
Са свега тога, био је непријатељима српским велики и страшан.
Кад се је, године 1834, ударала државна граница између српске кнежевине и турске царевине, Мићић је необично ревно настајавао да што више села и простора дође овамо к Србији, а да не остане пода Турском. Жеља му је била да границу сведе Лимом на Вишеград, али му та лепа жеља оста пуста.
Мићић је био човек средњега раста, врло пун, гломазан, али на коњу лак, на пушци поуздан, и у свему хитар као право златиборско чедо.
Од крви људске није се грозио ни најмање, па била она непријатељска или пријатељска.
Поред многих терета, правих или неправих, на његову се душу ставља и смрт Младена Миловановића, бившега председника Совета, за времена Карађорђева, који је погинуо у Очкој Гори, више Чајетине. Нехвалан спомен оставио је у Рујну своме имену и својом великом слабошћу према женској страни. Његово јунаштво на том пољу створило је пословицу коју онамо свак зна, али која се записати не може са своје сувишне наготе!