Мишковић Груја, пуковник, родио се 25 декембра 1828, у селу Кадиној Луци у округу ваљевском. Основну школу свршио је у Београду, па је онда отишао на кројачки занат.
Оставивши занат, уписао се у редовну војску 6 фебруара 1843.
У војсци је 6 јула 1843 постао каплар; 6 августа 1845 поднаредник; 26 јануара 1850 потпоручник; 29 септембра 1826 поручник; 16 марта 1859 капетан друге класе; 10 јануара 1862 капетан прве класе; 1 марта 1862 наставник. народне војске шабачкога округа; 1 новембра 1866 враћен у Београд због зимње школе; 30 априла 1867 био је наставник војске ваљевске; 1 јануара 1870 постао је мајор; 1 новембра враћен је у стајаћу војску за командира другог батаљона; 28 априла 1873 за бригадира шабачке окружне војске; 12 марта 1874 за команданта шабачке бригаде и команданта шабачкога града; 10 априла 1876 постао је потпуковник; 14 јула команданат дринских добровољаца; 5 новембра 1876 пуковник; 22 јула 1878 постао је члан инвалидског суда; 6 октобра 1878 шеф инвалидског одсека. У српско-турском рату 1876 био је у бојевима: 21 јуна на Бијељини, 28 јула на Рачи, и Међашима, и 8 јула на Попову и Бујуклића Ади. Овде је и рањен.1
Као војник из српске редовне војске, Мишковић је, 24 јула 1848, са Стефаном Книћанином отишао у Војводину, и онамо је војевао против Маџара као четовођа српских добровољаца до 12 августа 1849. У том војевању, био је у петнаест главних битака као: на Белој Цркви, на Вршцу, на Сегедину, на Перлезу, на Мошорину, на Томашевцу, на Јарковцу, на Панчеву, на Вилову и т. д. На Перлезу је био опасно рањен.
Он је за то ратовање добио златну колајну од цара Аустријског.
По повратку у Србију, и пошто се излечио од рана, примљен је на ново у српску војску с чином потпоручника 26 јануара 1850.
После ране, коју је добио на Бујуклића Ади 8 јула 1876, Машковић је дуго боловао и лечио се. Преминуо је 4 јануара 1880.
Груја Мишковић био је раста вишега од средње величине, темељно развијен и снажан човек; лица румена и скоро свакад насмејана а гласа крупна. Тврд на речи, брз на раду, а јунак пред непријатељем!
Нека му је слава до века!
- Неки пишу да је рањен у боју на Старачи (Живот и дела Генерала Ранка Алимпића, стр. 581.) ↩︎