Михаиловић Живко, родио се у селу Умчарима, у нахији грочанској, 1770.
Кад су дахије почеле већи кнезове по Србији, Живко није оно ни у каквој власти; само је био човек уважен у својој околини, и на Турке је страшно мрзио. Кад се оно Васа Чарапић, пошто му дахије посекоше брата Марка, одметну у планину, Живко из Умчара био је трећи друг, који му је дошао у Авалу.
Доцније, кад је буна отворено планула, Живко се борио као војник свуда са својом нахијом, и постао је у војсци капетан. Али како је врло често имао више посла око суства и управе, него око бојева, прозван је Кнез Живко, па то име остало му је до смрти
Године 1813, био је пребегао преко Дунава, али, не могући се удаљити од догледа своје драге отаџбине, боравио је близу леве обале дунавске.
У почетку године 1815, поручи му Кнез Вићентије из Кораћице да гледа, првих дана часнога поста, да пређе у Србију на царски Итлак-ферман1, те „да на кућишту старом изнова кућу дигне, и деци својој што ватрице пропири“!
Међу тим је у селу Рудовцима већ био онај састанак на ком је уговорено: да се ма ново устаје на Турке, да се Милош узме за вођа устанку, итд.
Живео се превезе на Гроцкој, и оде у своје село Умчаре. Ту се је мало позабавио, па се крене у Рудовце; али у путу сретне некога Божу из Вукасоваца, који је на оном скупу био, па се већ вратио.
Божа каже Живку да је на састанку углављено:
- Да се на Цвети јавно устане на Турке, и
- Да се Милош узме за вођа устанку хтео не хтео, итд.
Чувши то, Живко оде у Кораћицу Кнезу Вићентију, свом пријатељу, да се с њим разговори шта даље, да се ради. У Кораћици затече грочанскога муселима, који је тражио од народа оружје. Од Кнеза Вићентија, на име, искао је Турчин сабљу сребром оковану.
— Нити у мене има сабље, ни у народа оружја, мој ага! одговорио је Вићентије: — нисмо никад ништа ни имали, а и што смо имали, то нам је у Немачкој нешто одузето, кад смо пребегли преко воде, а нешто смо поиспродавали да се изранимо хлебом.
Муселим се дигне и оде. Живко и Вићентије договоре се сада шта да раде, па овај последњи оде у Рогачу Николи Катићу, сестрићу Катића Јанка, да и с њим углави смишљени рад, а Живко се спусти кући у Умчаре да оштри кремење.
Кад му стигне писмо од Кнеза Милоша, Живко узме неколико друга те, испод Гроцке, предсретне и потуче неке Турке. За тим скупи неколико стотина сељака и пође на Гроцку. На брду више Гроцке, остави дружину с дугим пушкама, а с неколицином, који су могли склонити пиштоље под гуњеве, дође к муселиму. Својега пак оружја, као кнез, Живко није ни крио.
Казавши муселиму да је опет планула нека ватра у народу, Живко му предложи: или да се боље утврди, или раније да бега! А ако би, продужио је Живко: — хтео њему дати нешто својих сејмена да их удружи са Србима, „ја бих се, вели, подватио да те хајдуке похватам, и нахију грочанску са свим очистим“. Ово је говорио само да би сејмене измамио међу Србе, те да им узме оружје, јер Срби оружја нису имали колико је требало.
Муселим му не дадне сејмена, него га овласти да сам дигне Срба колико хоће; и с њима да гледа растерати хајдуке, а ако не могне, да му јави, те да гледа шта ће и како ће. И тако их отпусти. Мало доцније, стигне Живка каваз, и каже да га зове муселим да му нешто каже. Срби се досете да он само хоће да одвоји Живка од њих, па или да га убије, или да га затвори. За то се са Живком сви врате. Видећи их опет све, муселим рекне:
— Хајде, Живко, хајде; не требаш ми сада. И други се пут можемо разговорити за оно што ми је пало на ум.
Тек што Живко, с друговима, изађе на брдо, к осталима, а стигне Вићентије из Кораћице. Сада њих два нареде да се народ из голетних села крај Дунава дигне у шуму, у тврде збегове, како не би београдски Турци грунули, и велику штету учинили. Још су се кметови спремали да пођу на тај посао, а допадне глас да муселим пали Гроцку и сече Грочане! Срби одмах стрче ка Гроцкој, а кад тамо, а муселим с Турцима побегао на острво у Дунаву, и оданде се спустио у Смедерево.
Пошто је тако очишћена Гроцка од Турака, и пошто су тврде странке постављене да чувају пут од Смедерева, Срби се дигну на Болеч, те ту начине шанац.
На тај шанац ударао је сам београдски везир Сулејман одмах пошто је свога сина, и Ћаја-Пашу, отправио био к Чачку, али се и он, после узалудног пушкарања цео један дан, вратио у Београд, оставивши на Болечу доста мртвих и рањених Турака.
Кад се је свршило ратовање, Живко је остао као Kнез на нахији грачанској, и седео је, најпре, у Умчарима, а после, више година, у Гроцкој.
Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је Живку, као заслужном човеку, одредио 250 талира пензије2.
У последње време свога живота, био је неки „Управник кнежевога двора, у Топчидеру“. У тој служби застала, га је и смрт 17 декембра 1835. Укопан је више олтара грочанске (старе) цркве; и на гробу му је плоча од црвена мрамора с обичним натписом.