Михаило митрополит београдски који се у свету звао Милоје Јовановић, рођен је у варошици Соко-Бањи 19 августа 1826 од оца Милована и матере Марије. Стари му се зову Кашмерци. и у Бању су се доселили из села Трговишта испод Вриџе.
Основну школу учио је у месту својега рођења, полугимназију у Зајечару и у Неготину, а богословију у Београду. Док је учио богословију у Београду, био је питомац Митрополита Петра.
Године 1846, по свршетку богословије, послан је у Кијево (у Русији), где је свршио духовну академију, и замонашио се 29 марта 1853 добивши име Михаило. Априла 19 постао је ђакон а 16 јеромонах.
Вративши се у отаџбину (25 маја 1854) неко је кратко вреже био професор у београдској семинарији, па 14 октобра 1854 буде посвећен за шабачкога владику, на велику радост свога добротвора Митрополита Петра.
Поставши владика, Михаило предложи, и архијерејски сабор му предлог прими, да се српски јепископи и митрополити одреку својих презимена, и да се у напредак потписују само именом без презимена!
Политички догађаји у Србији од године 1858 и 1859 свргоше с престола Михаилова добротвора Митрополита Петра, и Михаило одређен би да за време прими управу и београдске јепархије.
Године 1859 јула 25 Кнез Милош сазва у Крагујевац (у Вуловића кућу) архијерејски сабор, који Михаила изабра за српског Митрополита „живу сушту Митрополиту Петру“!
Можда је овде врело горчинама, које је Михаило морао окушати у потоњем животу своме!
Од године 1859 до 18 октобра 1881, Михаило је управљао српском црквом, а тада, не хотевши се покорити извесним државним законима, дигнут је с управе јепархиске и чак остављен без икакве пенсије!
Тада је путовао у Бугарску, у Свету Гору, у Јерусалим и, најпосле, отишао у Русију.
Године 1889 месеца маја, дошао је у отаџбину, добио опет јепархију, и на архијерејском престолу остао је до смрти, која га снађе 5 фебруара 1898.
Јак у обредном и догматичном богословљу, Михаило је и писао врло много за својега живота. Историски му се радови не цене много, али у догматици, и у литургисању био је и врло вичан, и велики усталац.
Човек благе нарави, није могао свакад срећно управљати толиким и таким клиром какав је био под његовом влашћу. Лично побожан и богомољан, није могло другима улити ни побожности ни богомољства! Напротив, оно црквено „благочиније“, које је, за Митрополита Петра, красило београдску цркву, при Михаилу је почело опадати.
Михаило је, на свом тако високом и изложеном месту, имао да испија многу горку чашу; и он је је готово свакад покорно испијао од 25 јула 1859 до 18 октобра 1881. А тада се у њега јави нека жеља за отпором, и та га жеља стаде престола за читавих осам година!!
И личне увреде, вређања, и неправде, сносио је Михаило трпљиво, са свим хришћански. Та трпљивост изневери га, чини ми се, само онда када, после дугога чекања и тумарања по туђини, опет дође на престо (1889). Тада се је заборавио толико, да је са амвона београдске цркве јавно рекао рака1 брату својему. Иначе се готово свакад и у свачем умео савлађивати.
Митрополитско место у Србији, и начин, како Михаило дође на то место, некако су га са свим природно гуркали у политику, и он није био с раскида мешати се у таке послове, а у њима није никад био особите среће.2
Својим мешањем у политику, ако је једнима и био од какве помоћи, другима је бивао трн у оку. Зато је осуђиван и онде где није био крив, и онолико колико није био заслужио.
Митрополит Михаило бејаше раста малена, снаге сићане, гласа слабачка, изнемогла, а главе у последње време са свим ћелаве; али је лице његово било увек благо, добродушно, и некако светитељски лепо.
Док мртав лежаше на средини београдске цркве, сва црква бејаше у црнини. Око мртва његова тела стајали су кавалеристи с голим сабљама, а пред црквеним вратима била је војничка стража.
Сахрањен је врло свечано у готову гробницу, коју је његов добротвор Митрополит Петар био спремио за почивање својим моштима. Та је гробница на левој страни женске цркве према оној у којој бораве вечни санак Кнезови Милош и Михаило.
Митрополит Михаило начинио је цркву и школу у Соко-Бањи, месту рођења свога.
Још је оставио један фонад за школовање двојице српских монаха у духовним заводима. И
Други је фонад наменио одбрани православне вере од нападања!
Лака му била српска земља!