Милојевић Милош, књижевник, родио се 16 октобра 1840 године у Црној Бари, у Мачви. Основну школу свршио је у месту рођења, гимназију у Шапцу и у Београду; у Великој Школи две године слушао је права; по том је две године био на университету у Москви.
Вративши се у отаџбину, био је прво писар у ваљевском окружном суду, па секретар у суду трговачком; професор у гимназији: професор у другом одељењу богословије; директор и професор гимназије у Лесковцу. По том премештен у београдску гимназију, и наставник у светосавској школи. Најпосле је пенсиониран и живео је у Лесковцу, где је већ био купио неко имање.
За време рата, предводио је Ибарске усташе, а пре је путовао по Старој Србији и по Маћедонији.
Био је велики Србин. Збирао је народне песме, штампао их, и неке историске документе. Старих Србуља и рукописа, по свој прилици, остало је у њега и након смрти његове.
Женио се два пута. Прва жена његова била је кћи Петра Цукића бив. саветника. Ни с првом ни с другом женом није имао порода.
Преминуо је у Београду 24 јуна 1897 године, после кратке болести.
Ево што је остало писано од М. Милојевића:
- Обичај великоруса, превод с руског, у Београду, 1869.
- Песме и обичаји укупног народа српског. Књига 1—3, Београду, 1869.
- Путопис дела праве Старе Србије, у Београду, 1871.
- Педесет и једно правило службе Св. Симеуну Српском. Београд 1872:
- Служба Св. Петке Параскеве Српске. Београд, 1872.
- Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља, у Турској и у Аустрији. Београд, 1872.
- Општи лист из Патријаршије Пећске, у Београду, 1871.
- Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју Будућности, под именом: Наша агитација на исток. Београд, 1874.
- Српско-турски рат 1877 и 1878. Шабац, 1887.
Биће још његових састава, који се у овај мах нису могли добавити, а прилика је да му је нешто и у рукопису остало.
Милојевић је имао и лепу своју библиотеку.