Милосављевић Јоксим, названи Јокса Милосављевић, родио се у селу Балузи, у нахији рудничкој, године 1781.
Најпре је био момак у војводе Милана Обреновића, а кад је Милан отишао у Влашку, прешао је к Милошу, и од њега се није растајао до 1813 године.
Године 1815, Јокса Милосављевић био је међу првима који у дошли к Милошу, у Црнућу, и ставили се под његову заштиту и команду.
Године 1817, Кнез Милош је поставио Јоксу за старешину пречкој нахији, на место Јове Стевановића, са столицом у вароши Поречу, на острву истога имена, у Дунаву.
Године 1821, јула 27, преместио га је у Пожаревац, као свога намесника у нахији пожаревачкој.
Бојећи се, у оно време, да не дође до рата, Кнез Милош је заповедио Јокси да, преко скеле рамске, набави што више барута и олова, па да барут завије у фишеке, а олово да слије у танад.
Кад је грчка етерија букнула у Влашкој, Кнез је у пожаревачку нахију послао брата свога Јована, као човека с већим гласом, а Јоксу је преместио у Брусницу, за кнеза нахији рудничкој. Доцније је Јован отишао у Чачак, а Јокса је враћен у Пожаревац, и добио је име Велики срдар подунавски.
Године 1834, Јокса је био један од оне тројице српских комесара који су, по карти, од Ћашиф-Аге примили сва места, и поставили хумке за границу Кнежевини Србији.
Те исте године, Јокса се је елан у Подриње да исплати добра оним Турцима који су из Србије исељени у Босну1.
О Јокси Милосављевићу има доста прича које показују да је увек теглио на добро, али на свој начин; да је Кнезу Милошу био истински пријатељ и, старајући се да Кнез, сваком приликом, чини добра дела, не само да се није истицао да се види колико томе добру приноси, него је навлаш нијекао свој део у сваком таком кнежевом доброчинству.
Тако се прича да је некој мајци, којој је син чекао самртну пресуду, кад га је молила да поради у Кнеза за милост, рекао:
— Да! Да помогнем да се пусти, па опет да чини зло? Не ћу! Идем сад Господару да говорим нека га обеси о сувој крушци.
Мати скрушена оде, а Јокса умоли Кнеза, те кривца помилује и пусти,
Таких прича има доста.
Неки Живко Шушњар, кабадахија Кнеза Милоша, донесе једном Јокси писмо из Крагујевца од Кнеза Милоша; па, да би се малко похвалио, почне казивати шта Господар пише у писму.
— Е, не ћу ни да отварам то писмо, рекне Јокса: — кад ти знаш шта је у њему. Него га врати Господару, и кажи му да ми напише друго које ти, Шушњару, не ћеш знати!
Јокса је умрьо 18 марта 1837, у Пожаревцу.
После његове смрти, остао је султански орден, који је Кнез Милош, по предлогу Петронијевића, хтео дати Вучићу, а овај га није хтео примити, те се из тога изврзла велика и непријатна историја.
Јокса је био човек веома сув, чкољав, и висок: за то што је врло дуго боловао, у Пожаревцу су га, у шали, звали Болани Дојчин!
- Српске Новине, бр. 43, од 1834. ↩︎