Миловановић Ђорђе (Ђоша)

Миловановић Ђорђе (Ђоша), родио се 13 фебруара 1813, у селу Жабарима, у нахији крагујевачкој.

Основну школу учио је у селу Брусници, као питомац Господара Јована Обреновића.

Године 1830, узет је у редовну војску, и кад је оно Кнез Милош одабрао неколико младића те послао у руску војску, међу тим младићима био је и Ђорђе Миловановић. У руској војсци прослужио је три године, па се вратио у отачаство, где је, 31 декембра 1836, постао официр.

Као коњанички капетан, Миловановић је, 1840, пратио Кнеза Михаила у Цариград, и по повратку одонуда, Кнез га је узео за овога ађутанта.

Кад је, године 1842, Кнез Михаило оставио Србију, Миловановић је у истом чамцу с њиме прешао преко Саве, и остао је онамо једну годину дана.

Вративши се у Београд, живео је неко време без службе.

Године 1844, фебруара 16, постављен буде за члана окружном суду у Гургусовцу (сада Кнежевцу), а те исте године, 8 априла, буде премештен у Јагодину, где је, као судија, остао до 1854. Те пак године, 5 јануара, постане председник окружном суду у Зајечару.

Као председник окружног суда, дошао је, на крају 1858, на светоандрејску скупштину, а кад је та скупштина повратила Кнеза Милоша на престо, Миловановић је изабран у ону депутацију која је отишла у Букурешт да доведе старога Кнеза у отаџбину.

Кнез Милош, дошавши у Србију, постави Миловановића за члана касационом суду, 17 фебруара 1859, а септембра те године, наименује га за државног саветника. Још доцније, узме га за попечитеља унутрашњих послова коју је дужност вршио до смрти Кнеза Милоша.

Кнез Михаило, ступивши на владу 14 септембра 1860, врати Ђошу, 27 октобра 1860, у државни савет.

Године 1865, Ђоша Миловановић је слан у Црну Гору те је, место Кинеза Михаила, крстио прву кћер Кнезу Николи.

Године 1875, Ђоша је, кратко време, био министар правде, а за тим је враћен у савет, где је остао до смрти.

Умрьо је од капље, 26 новембра 1885, и укопан је код Маркове цркве, у Палилули.

Ђоша Миловановић био је крупан, стасит, црномањаст, леп човек. Нарави је био благе, погодне у друштву. Зато је у опће био свуда радо виђен и приман.