Миловановић Младен, родио се у селу Ботуњу, 2 часа пута на исток од Крагујевца.
До устанка 1804, био је марвени трговац и, као такав, био је чувен човек у народу. И баш онда, кад су се Јасеничани дигли на Турке, месеца јануара 1804, Младен је, као талац, био у турским рукама, у Крагујевцу.
Избавивши се из турских руку, Младен је пристао уз Карађорђа и, као човек богат и речит, дошао је, мало по мало, до највеће власти после Карађорђа: био је војвода, саветник, војни министар, и председник савета, и често је желео поредити се и са самим вождом.
Помиње се да је Младен поставио Јастрепцем границу Србији, и да је на оном крају имао неке ратне успехе против Турака; али је Вељко јавно говорио да Младен није за војну, и да Срби морају несрећно проћи, где год војском управља Младен.
Родофиникин, руски агенат у Београду, карактеришући српске војводе, за Младена Миловановића вели:
— Младен, читат и писат не умејет; подл и лукав!…
Ни мало боље не говори о њему ни Паулучија.
Сви сувременици, који Младена помињу, тврде да је био врло властољубив, и среброљубив; с тога се је хватао за сваку прилику где ће стећи новаца и имања.
Као човек богат, уман, и врло речит, Младен је умео врло често приволети Карађорђа на своју страну, па је онда могао чинити што је хтео.
Године 1813, Младен је, по једној одлуци советској, обишао источну границу, и прегледао шанчеве који су стајали према Турској. Враћајући се с тога пута, застао је у Јагодини Карађорђа, који је био пошао пред великог везира, румелискога валију.
Ту је Карађорђу стигло из Лознице оно крваво Молерово писмо у ком овај приклиње за помоћ. И Карађорђе је, чим је то писмо саслушао, био наредио да се одмах 6000 коњаника ставе под команду Вељкову, а других 6000 под команду Петра Јокића буљубаше, па ова двојица да трче у помоћ, где буде највећа невоља. И Јокић је већ био одвојио 300 коњаника у јагодинском пољу.
Младен, како дође, упита:
— Каква је оно војска?
Карађорђе је ћутао, а Танаско Рајић, барјактар, исприча му све што је наређено.
Младену то не би право, па ће рећи:
— Добро, добро! Само не знам како ће испасти?
Карађорђе сада сам исприча рашта је тако наредио.
— А знаш ли, рећи ће Младен, после малог ћутања: — како смо у совету рекли, и мене сте послали, те сам свршио све по граници, па сад радите другојаче?
— Коекуде, вели Карађорђе: — знам ја шта смо говорила у совету; али ће ударити велика турска сила, па све војводе позатварати у шанчевима, а ко ће онда бранити овај народ на пољу?
— Нека се бију војводе! вели Младен.
— Али ће сила затворити Гургусовац и све шанчеве, а народ ће изгинути као стока.
— Нека гине; вели Младен: — свадба без меса не бива!
Карађорђе, на те речи, само уздахну, па проговори:
— Еј Младене, Младене, Бог те убио! До сад је овај свет висио о мом врату, а од сад нека је о твоме!
Одмах поче бљувати самим једом, и од тога се дана разболи страшно. Младен, видећи то, уплаши се да га не убије, па побеже у Ћуприју.
Тако прича очевидац Јокић.
После пропасти (1813), побегао је и он, заједно с Карађорђем, из Србије. Прешавши у Срем, спроведен је био у Брук, на Мури; а одонуда је отишао у Русију, и станио се у Бесарабији.
Године 1815, јуна 24, неки Гаврило Николајевић пише из Земуна Кнезу Милошу, и јавља му, по трговачким писмима из Беча, да је, тих дана, Младен прошао кроз Беч, и отишао к царевима, у Париз. „По свој прилици, додаје речени Николајевић: — ради народа; и то је добро: сви ваља да се трудимо за свој народ, ко где може; и башка је поуздање кад народ сам пошље своје депутате за своје добро1.“
У првој поли године 1822, Младен дође у Панчево. Одатле, преко Смедерева, оде у Крагујевац Кнезу Милошу, који га прими врло лепо, и задржи у свом конаку.
Дотле су се, наравно, ствари у Србији биле веома промениле.
Младен — некад силни председник совета — био је сада сиромашни гост.
Милош — пре обични војвода руднички, — сада је био Кнез свој Србији.
На ту промену Младену је било врло тешко навикнути се.
Прича се да је Кнез Милош, кад год би имао што да говори с бившим председником совета, свакад се служио речма:
— Господару Младене!
А Младен, напротив, свакад би свом домаћину говорио:
— Еј Милошу!
Једном, веле, Кнез прсне, и рекне:
— Господару Младене! Нисам ја твој Ејмилош; него ти добро знаш и ко сам ја, и шта сам. Како је то: ја тебе господам, а ти мене милошаш? Докле ћемо тако?
Те Младен, после тога, шуткац! прича очевидац ове сцене.
Паша београдски, дознавши да је Младен дошао у Србију, затражи да му се одмах изда.
Младен, видећи то, оде рујанском срдару, Јовану Мићићу, с намером да оданде, тајно, пређе у Црну Гору.
У Златибору се прича да је Мићић, док је Младен боравио у његовој кући, једнога дана, изишао и спремио част на Златибору, па поручио да му на ту част дође и Младен. И Младен пође, али га, у путу, у Очкој Гори, убију Мићићеви момци Симо Н. и Лека Ковач, па тело његово баце у неку рупу Звекару. Држи се да је ово злочинство учињено по заповести Кнеза Милоша, али ни једнога јавнога доказа за то нема.
Време ће, зар, и с овога догађаја дићи тамни засторак. Ова једна смрт, овако већ сустала и стара човека, само би прљала за векове име Милошево, ако би се доказало да је Младен убијен по његовој заповести.
Доцније, кад се жена Младенова, Ивана, вратила у Србију, Кнез Милош јој је, 23 фебруара 1835, из своје касе одредио 100 талира у име пензије2.
Она је умрла у Београду, и сахрањена је код палилулске цркве.