Матић Димитрије, родио се у Руми, у Срему, 18 августа 1821. Одонуда је, као младић, прешао у Србију, и учио се је најпре, у војној школи, а после у новом лицеју, у Крагујевцу.
По свршетку школе, био је ушао у државну службу.
Доцније га је српска влада послала у Немачку на науке, где је, учећи права, постао доктор у философији.
Вративши се с наука, Матић је, 17 августа 1848, постављен за професора права у лицеју београдском. Ту је остао до 14 јула 1851, па је премештен за секретара у апелациони суд, откуда је, 19 марта 1855, отишао за начелника спољноме одељењу ондашње кнежеве канцеларије.
Од начелника одељења, постао је, 15 октобра 1858, члан касационом суду, кад је Кнез пустио из руку судску власт, и пренео је на суд касациони.
Кнез Милош, одвојивши министарство просвете од министарства правде, постави, 22 октобра 1859, Матића за попечитеља просвете.
С тога места, Матић је враћен опет у касациони суд 12 новембра 1860 где је остао до 29 декембра 1862, када је постао главни секретар државног Савета.
Намесници кнежева достојанства, 24 септембра године 1868, поставише Матића за министра просвете и за заступника министру спољних послова.
У овом последњем министарству, Матић је само потписивао, а послове је управљао сам намесник, г. Јован Ристић.
У министарству просвете пак, Матић је показивао многе воље и много журбе; трчао је собом у школе ниже и више, на учитељске зборове, у школе недељне; свуд је храбрио, изазивао, проповедао: да се ради, а сам је урадио једно озбиљно дело, и то је: прва учитељска школа, која би отворена у Крагујевцу.
Још као професор, као члан ученог друштва, и сада, као министар, Матић је врло често изражавао жељу: да се подигне српски университет; али за такав рад није учинио ни једне озбиљне припреме.
Матић се је увек старао да се покаже као човек добра срца. И одиста, у служби, никад није био брз да упропасти млађега, који би што скривио. Неки су му ову доброту рђаво разумевали, а ја је ценим много више од нечије оштрине, често непромишљене, а свакад штетне.
На послу је био врло вредан, чак се може рећи да је био пргав.
— Не могу, брате, да ручам, говораше он: — кад ми на столу, у канцеларији, остану несвршена акта.
И да би своју савест умирио, дигао би, пред по дне, све акте са свога стола, раздао би их млађим чиновницима на рад, па би онда узео гушче перо и, његовом перушком, очистио би и опајао свој сто, тако, да ни зрно песка не остане на зеленој чоси. И тек пошто би сто тако рашчистио, ишао би кући на ручак!
По доброти срца, и по патриотском одушевљењу, Матић се је заузимао за многе корисне ствари, али, по мекоти свога карактера, није готово ни једну, осем учитељске школе, привео у дело. У Матића је баш с тога, за младости, био много већи глас него заслуга, а у старости много мања цена него вредност.
Године 1872, августа 10, одступивши од министарства просвете, Матић је отишао у државни савет за члана, у ком је звању остао до смрти.
После рата од 1876, Матић је, с Филипом Христићем, послан у Цариград, где су њих два, 16 фебруара 1877, углавили с Портом мир, који је трајао до декембра те 1877 године.
Књижевни послови Матићеви ово су:
- Марко Аврелије, најдобродетељнији цар римски. Превод с немачког, у Београду, 1844;
- Похвала Марку Аурелију. Превод с француског, у Београду, 1884;
- Објашњење Грађ. законика за Србију, у 4 књиге, у Београду, 1850—1851;
- Јавно Право Србије, у Београду, 1851;
- Начела умног и државног права, у Београду, 1851;
- Машатовуа француска граматика, у Београду 1854;
- Беседа коју је говорио на хиљадугодишњицу св. Ћирила и Методија, 1863, у Београду;
- Историја философије, по Дру Швеглеру, у Београду, 1865.
- Наука о васпитању, по Риму и још неким писцима, у Београду, 1866.
Матић је преминуо у Београду, 17 октобра 1884, од водене болести.
Био је средњега раста, црне масти, јако космат; кратковид, у говору брз, али кад би хтео што свечаније беседити, умео се је и умерити, са свим како треба.