Марковић Илија, родио се у селу Грушићу, у Поцерини, 1762.
Још године 1806, Илија Марковић је био кнез у Поцерини. Ми се с њим први пут сретамо у оној несрећној прилици када су Мачвани и Поцерци, не уздајући се у српску моћ, а видећи напредовање непријатеља, били почели предавати се Турцима. Тада је у овога Кнеза Илије био писар потоњи славни јунак Милош Стојићевић.
Приставши уз устанике, Илија Марковић одликовао се је више управним него војничким делима. За то је и дошао, 17 августа 1807, у „правителствујушти совет“.
Милиновић за њега каже:
„Беш’ из Шанца Марковић Илија,
Доста миран, ал’ умом делија;
Он свакога говорит’ пушташе,
Ал’ се свога правила држаше“!
Године 1811, о малом Божићу, кад се Петар Добрњац не хте примити звања великога народнога судије, изабран би за то звање Илија Марковић, и у том је остао до пропасти.
Године 1813, пребегао је био и он у Срем, али није хтео никуд далеко од савске обале. Остао је у Руми, и онде је дочекао глас о другом устанку, 1815.
Чувши да су се Срби дигли на ново против Турака, Марковић је прешао у отаџбину, и почео помагати браћи у борби, и у управи.
Кнез Милош га је поставио најпре за кнеза нахији шабачкој а после за члана оне народне канцеларије која је наставала у Београду.
11 фебруара 1820, бр. 143, Кнез Милош је одредио Илију Марковића и Проту Ненадовића да изиђу у нахију ужичку, те да извиде тужбе против кнеза Јована Мићића и против Јована Демира, а и распре које су ова два кнеза имала међу собом.
О Митрову дне те, 1820, године Илија Марковић је отишло у Цариград, као члан оне велике депутације која је имала да представи Порти захтеве Србије. Тада је у Цариграду остао пуних 7 година.
По повратку у отаџбину, Марковић је, још неко време, био у служби, али га је већ старост и слабост била савладала. За то заиште и добије од Кнеза Милоша отпуст из службе, и пензије 100 талира…
Године 1835, фебруара 23, Кнез му је ту пензију повећао са 50 талира1.
Илија Марковић, живећи мирно о својој пензији, преминуо је у Шапцу, 5 јануара 1837, и укопан је у порти, код шабачке цркве!
- Указ од 23 фебруара, 1835, бр. 532. ↩︎