Мариновић Јован, државник, рођен је у Сарајеву 1821 године. Из Сарајева је дошао у Крагујевац учења ради, и онде је свршио школу основну, и неку врсту гимназије, која је онда тек била основана.
Године 1837, по свршетку школовања у Крагујевцу, ступио је у државну службу у Кнежевој канцеларији, где је остао до године 1841, када је већ био столоначелник. Тада пак буде послан у Париз на науке.
У Паризу Мариновић је одмах почео слушати предавања у школи права, као ванредни неуписани ђак; даље је слушао предавања славног професора Росија, и природно право у Колежу де Франс.
Приспевши у Париз, Мариновић је уза се донео препоруке од француског консула у Београду, те тако је био приман у велике куће, и походио их је. Нарочито је радо приман у кући Херцега Деказа, у Луксенбуршкој палати, и тамо је сваке недеље одлазио. Херцег Деказ онда је био референдар у комари француских пера.
Мариновић је особити труд полагао на учење француског језика, и у том је толико успео да је доцније писао француски као најбољи зналац тога језика и његова стила. Његовим нотама, француски писанима, дивили су се странци који су их читали.
Кад је Кнез Михаило 1842 отишао из Србије, Мариновић је из Париза позван у отаџбину. С тога је морао прекинути своје студије.
Вративши се у Београд, Мариновић буде постављен за секретара у Државном Савету. Одатле је прешао у Кнежеву канцеларију за начелника спољашњег одељења.
Доцније је био члан Државнога Савета, и неко време министар финанције.
За друге владе Кнеза Михаила, Мариновић је постављен најпре за члана, па онда за председника у Државном Савету.
Под Кнезом Миланом пак био је неко време министар спољних послова и председник министарства. Доцније је послан у Париз, као заступник Србије, и у том је звању стављен у пензију.
Мариновић је умрьо 30 јула 1893 у месту Villers-sur-Mer (Calvados) у Француској.
Мариновићев је главни рад био на пољу српске спољне политике.
Средњи син Мариновићев, Никола Мариновић, показивао је и воље и успеха у српској лепој књижевности, али прераном смрћу својом он је ојадио родитеље своје 15 јула 1889 овде у Београду.
Нежан отац, просвећен патриота, Јован Мариновић зажеле овековечити име милога чеда својега баш на оном путу, којим је тако срећно био ударио покојни Никола.
У тој намери, Мариновић је 8 септембра 1889 дао Српској Краљевској Академији 12.000 динара с тим:
Да се интересом од те суме, сваке године, награди какав одабран појетски спис тенденције моралне и патриотичне који је написан чистим српским језиком, и који се одликује лепотом слога и садржаја.
Ето тако је постала Мариновићева задужбина при Српској Академији у Београду.
Слава им обојици!