Мандрда Никола, родио се у нахији врањској, у другој поли прошлога века. Од зла турскога, најпре се је, у својој постојбини, био одметнуо у хајдуке, после, за српскога првог устанка, дође у Србију, и настани се у селу Пајковцу, у нахији јагодинској.
За доба Карађорђева, Мандрда се не помиње нигде; њега први пут находимо 1815, у шанцу на Гиљу, према Ћуприји; ту је неки старешина Србима устаницима.
Међу тим Турци, притиснувши, великом силом, Ћуприју и сву њену околину, пошљу део војске, под командом Алибега Карафеизиног сина, те пређе Мораву, на Сињем Виру, и упути се к Јухору, где су били српски збегови.
Идући тако, ти Турци се побију са Србима на Мајурском Пољу, код Дебелог Дрвета, и на Јухору.
На Јухору је бој био особито несрећан за Турке; невични месту, покривени маглом, и нападнути на више места српским четама, забунили су се тако да су прсли куд који: један за другог нису могли знати. Десети није погодио да се врати онамо преко Мораве.
У том боју, особито се је одликовао Никола Мандрда и војничком вештином и личним јунаштвом. Ту је задобио од Турака красног мисирског хата, кога после није пуштао из руку, докле му није и смрт задао.
Пошто су Турци протерани, и Срби завладали, Мандрда, човек прек и осорљив, завади се са српским старешинама, тако да запали и утече у Крушевац Турцима, који га приме и даду му неку службу.
Живећи у Крушевцу, Мандрда, једнога дана, одведе да поткује свога мисирскога хата. Коњ се нешто узнемири и не дадне се потковати. Никола се умеша да га савлада и поткује, а коњ га тресне ногом тако да је остао на месту мртав.