Магазиновић Стеван родио се у шабачком граду, од прилике године 1804. Отац му се звао Митар, а мати — Марија. Још као дете, у једној бежанији од Турака, пренесен је у Срем, у Руму, где је одрастао, и школу учио.
Доцније се је вратио у Шабац, где му се мати, оставши удовица, преуда за Магазиновића, кога презиме, доцније, прими и Стеван, пасторак његов.
На крају године 1823, Стеван Магазиновић је ушао у шабачки окружни суд, као бесплатни практиканат.
Године 1824, у почетку, послан је за писара у суд ваљевски, где је остао до 1829. После тога, прешао је, као писар, Кнезу Милошу у канцеларију.
Године 1833, августа 18, послан је у Јадар и у Рађевину да попише сав спахиски десетак, и тај попис да поднесе Кнезу Милошу. Септембра 9, те 1838 године, дана му је власт да тај десетак пресеца са спахијама, и исплаћује им, како се с ким погоди.
Тај посао свршио је на задовољство Кнезу до 11 новембра 1833.
18 новембра, 1883, постављен је за капетана поцерскога у нахији шабачкој.
23 маја, 1835 постао је члан шабачкога исправништва, а 10 јуна 1837, даровао му је Кнез Милош, за верну и ревну службу, мајорски чин.
25 фебруара 1839, постављен је за председника шабачком окружном суду.
14 септембра 1840, премештен је у Брусницу за председника суду рудничком, а одонуда 27 јуна 1841 дошао је за председника суду округа београдског.
16 новембра 1842, постао је члан суду апелациском, а 30 декембра, те исте године, дошао је томе суду за председника.
10 априла 1843, дан му је потпуковнички чин.
Те исте године, новембра 3, постављен је за члана Депутацији која је управљала фондом за удовице и сирочад чиновничку. Ту је службу, из почасти, вршио дуго, јер она није ником никаке плате доносила.
31 декембра 1846, постао је члан врховному суду; а 10 декембра 1848 члан депутацији школскога фонда. И ту је службу вршио из љубави к просвети.
27 септембра 1852, постао је председник врховному суду.
11 декембра 1854, постао је члан Државном Савету.
21 декембра 1854, кад је Стеван Книћанин дао оставку на министарство унутрашњих дела, Стеван Магазиновић постао је министар унутрашњих послова.
Доцније, 31 марта 1858, видимо га, по други пут, међу министрима, и то као Кнежева представника и попечитеља спољних послова.
Кнез Милош, по повратку свом у Србију, задржао га је у том звању до 7 априла 1859, а тога дана, уважавши му оставку, отпустио га је.
Од тога доба, Магазиновић је живео у пензији, код своје куће, у Београду.
У последње време, здравље му се је било пореметило толико ја га ни лекарска вештина, ни примерна нега и дворба добре супруге никако не могаше повратити у повољно стање.
Магазиновић се је три пута женио; и ни с једном женом није имао порода.
Пред смрт је написао своју последњу вољу, по којој је све своје имање оставио на просветне цељи, то јест: да се од прихода с тога имања штампају корисне књиге, које ће се сиромашним ученицима давати бесплатно!
Непокретно Магазиновићево имање чине:
- Кућа у Кнез-Мијаиловој улици, близу двора;
- Ливада, близу Саве;
- Виноград, с две куће, на топчидерском брду;
- Забран, 400 дана орања, у Шапцу;
- Две ливаде до Саве 20 коса;
- Друга ливада од 20 коса;
- Земља 30 ланаца
- Земља Гемовача, и
- Земља близу Шапца, Јуришићева.
Ова добра под 1, 2 и 3 находе се у Београду, и београдском хатару, а од 4—9 сва су у околини шабачкој1.
Пошто протеку услови које је Магазиновић, у својој последњој вољи, поставио, управу над овим добрима узеће министар просвете, и руковаће њима онако како је завешталац наредио.
Магазиновић је преминуо у Београду 4 фебруара 1874.
Он је био ониска раста, крупне снаге, пун, црномањаст, а у лицу богињав. Нарави је био тихе, смерне, опхођења отвореног; али, рођен у оно доба кад је „крвца из земље провирала“ тражећи освете за погажено право, и проведавши сав свој век у чину судиском, био је и сам врло осетљив за своје право; а чим питање није било о праву, он је био попустљив, пријатељ мира, и готов на давање.
Нека је мир праху његовому! Он је, умирући, сећао се оних који су узданица и кући и држави; сећао се нараштаја на којима остаје свет. Благо души његовој која се бринула да млади српски појаси долазе на посао с више светлости, с више мушке воље, с више морала и честитости!
Најмањи напредак у сваком том правцу, његову је имену споменик који никад никаква сила не ће порушити.
Нека му је рај души, а праху његову нека је лака земља, коју је синовски љубио!
- Кнежевина Србија стр. 480—485. ↩︎