Лома Арсеније родио се у селу Драгољу, у Качеру рудничком. Он је био међу онима који су први, с Миланом Обреновићем, дошли Карађорђу на Рудник, 1804.
Одмах после тога, постао је буљубаша у Качеру. Лома је бивао у многим бојевима, и допадао је грдних рана; неке је извидао, а неке је носио до смрти, теке га је судбина чувала да погине на превари, када је оно дао тврду веру да непријатељу, који му се је на веру предао, не ће бити ништа.
Године 1811, Лома је постао војвода у Качеру.
Године 1813, налазио се је, с Качерцима, на Делиграду, и ту се био, и отаџбину бранио до пропасти Србије.
С Делиграда је дошао кући, смирио се, и — најпосле — предао Турцима.
Кад је оно, у Рудовцима, уговарано да се, на ново, устаје на Турке, и Лома је био на том договору.
Године 1815, одмах по договору у Такову, Лома је, по Милошевој наредби, са својим Качерцима, опсео град Рудник, у ком је боравило неколико Турака с породицама. Њих Лома позове на предају, обрекавши им миран пролазак, ма куд да пођу. У граду Руднику заповедао је тада неки Аго Токатлић, који пристане да се преда, изађе пред Лому с хлебом и сољу, и ту, са свим по народном обичају, даду један другоме веру да преваре не буде. После тога, Токатлић, са својим сестрићем, и још 30 турских породица, крене се из града. Лома их причека, и пође пред њима до пута ка Ужицу. Кад су били на месту где је данас рудничка школа, ту бејаше засео, иза једне липе, неки Мартиновић из Босуте, с једним другаром, па викну:
— Токатлићу, остави ми пиштоље; или главе одавде не ћеш изнети!
На врага, Токатлић је, негде пре, био отео неке пиштоље од овога Мартиновића.
— Хајд’ отален, каурине! Ево ти Лома, па се кусурај с њим: ја путујем на веру, а пиштоља не дам!
На то Мартиновић опали пушку, и Токатлић, погођен, стровали се с коња. Мартиновић полети да му иза појаса узме пиштоље; али Турчин, још врућ, скреше и Мартиновића грдно рани. Онај други Србин дотуче Токатлића.
То се све свршило у један часак.
Случај тај помете и Србе и Турке; и једни и други дочепају се оружја. У невољи један Турчин, видећи Каратошића из Копљара, викне:
— Каратоша! јуначки сине, не дај!
Лома је трчао од једних к другима, докле их није стишао, и, како тако, измирио.
Пошто су Токатлића укопали на месту погибије, његов сестрић уседне на његова хата, врло добра мркова, и пођу даље.
Ишли су старим путем на Брекињу, куда се пре ишло на Брусницу. Кад су били на садашњој Делалића прлини, Лома је био измакао напред пред Токатлићевим сестрићем, јер је и под Ломом коњ био особито добар. Почела је падати киша; Лома натуче на главу кукуљачу од свога гуња.
Киван због смрти својега ујака, Турчин је био смислио да се искали на Ломи. За то извуче јатаган да Лому удари по врату, али му се, с ножем, извуку и корице. Осетивши за собом неко шушкање, ома се окрене, а Турчин се брже довије и рекне:
— Ломо! Ти, видим, ниси био рад овоме што се сада догоди; него на ти, за спомен, овај мој нож!
— Ја га примам, рекне Лома: — подај га моме барјактару!
Барјактар Ломин, Илија Дембуба, из Босуте, прими јатаган, и путовање се продужи. Киша оспе још јаче; Лома набије још боље кукуљачу на главу. Турчин увреба тренутак, тргне пиштољ, скреше Ломи у потиљак, па ободе коња и одлети пут Ужица. Лома падне с коња, и убије се о земљу још више; јер је у њему било на кантар 110 ока!
Кад Срби то виде, потегну оружје, и поубијају готово све остале Турке. Токатлићев сестрић већ умакне и, тога дана, стигне у Ужице.
Лома је, после неколико дана, умрьо у кући капетана Марка Ракића, на брду Блатима, и укопан је ту у Ракићевој ливади, близу куће у којој је издахнуо. Лому је олово ударило у главу, иза деснога уха, кост му није повређена, само ју је олово јако очешало па отишло. На његову гробу лежи велика плоча без икаква записа.
О Ломиној смрти Милутиновић прича мало другојаче (130 до 134), али сам ја ипак узео ово казивање.
Лома је био јунак у боју, мудар на договору, за то је свуд био уважаван. Јокић вели за њега: „Грдне је ране имао“. Стаса је био висока, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих а ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу.