Линденмајер Емерик Д-р, родио се у Ораовици, у Банату, 1806; а одрастао је у Чакову, месту рођења Доситијева.
Школе је свршио у Пешти, и у Бечу, где је постао доктор у медецини.
Године 1835, прешао је у Србију са жељом „да, по своме знању и лекарском искуству, Србији честито и искрено послужи.“
Прво је почео служити у војсци, која се је онда тек заводила у Србији, и звала се „кнежева гарда.“
Године 1839, јула 18, постао је штабни доктор „гарнизонога војинства.“ Као стручни референат за чување здравља војничког, Др Линденмајер је, својим разумевањем службе, прибавио управи војнога санитета толику важност да је она била нарочито одељење главнога штаба, и да се ни једна наредба, која се је тицала војничкога здравља, није могла издати докле на њу не пристане, и док је не премапотпише штабни доктор!
Служећи у војсци на таком месту, Др Линденмајер је:
Уредио војничку болницу, у Београду: умножавао је војно санитетско особље, према растењу војске; уредио је гарнизонске болнице у Крагујевцу и у Ћуприји, израдио је најпространије уређење војних болница у опће, унапређивао је тадашњу државну апотеку у Крагујевцу, усталачки је настајавао да сузбије заразу великих и малих богиња, које су бесниле у првој војсци.
Године 1845, пошто је др Стејић отишао за главног секретара у државни Савет, Д-р Линденмајер, 23 јуна, би постављен за начелника санитетског одељења у министарству унутрашњих послова; а како је, у оно време, министар унутрашњих послова држао и војску, то је Д-р Линденмајер имао да управља и цивилним и војним санитетом.
У новом свом звању, Д-р Линденмајер се је ревно борио против болести „френге“ које је било у многим окрузима у Србији: прекратио је продавање отрова и лековитих ствари без контроле, поправио је материјално стање окружних лекара, који су онда могли добити само 300 талира као највећу плату; израдио је, 1846, први кредит за уређење Киселе воде, у Буковику, створио је службу за прву изучену бабицу у Србији, израдио је, у друштву с Јов. С. Поповићем, пројект за уређење сиротињског фонда у Београду, на који су се, после, угледале и друге вароши. Од многих поука, упута, претписа, и наредаба, што је Д-р Линденмајер израдио, помињу се овде само оне о употреби хаљина које остају иза људи, умрлих од заразних болести; оне против шуге, против голубачке мушице, беснила, и говеђе куге.
Карантинима и састанцима на граници државној поклањао је особиту пажњу. У тим заводима било је онда око 100 чиновника, који су сви тако вршили своје службене послове, да су се странски стручњаци, изашиљани од својих влада у Србију, о њима изражавали особитом хвалом.
Д-р Линденмајер је израдио да се ни једна већа телесна казна у Србији не извршује, докле осуђенике не прегледа лекар, и не каже: може ли ту казну издржати. Он је израдио да се подигне зграда за војну болницу, са 120 постеља, а тако исто и за прву окружну болницу у Гургусовцу, где су нарочито лечени „френгави“ болесници.
Он је, колико толико, уредио минералне воде у Србији, поставио надзорнике и хаманџије. Колико се за те воде старао показује и књига његова „Опис минералних вода у Србији,“ која је штампава српски и немачки, 1856.
Године 1848 и 1849 борио се је успешно против колере.
Он је завео стални лекарски одбор, као највише стручно тело за консултовање, и увео је међу лекарима задругу за набављање и размену стручних књига, и израдио је државну помоћ првом Србину из Србије који се одао на медицину, и који га је, после, у служби одменио.1
Првог априла 1859, Кнез Милош постави за начелника санитета, Дра Стеву Милосављевића, а Др Линденмајер је, после тога, дошао у пензију.
Линденмајер је био човек врло благе нарави, и благороднога понашања. Њега су сви чиновници у министарству поштовали и волели као да им је био род.
Полазећи из министарства у приватан живот, он се је лепо праштао са свима. Један од млађих, слободнијих чиновника рекне му:
— Па ви бисте, Господине, још могли служити?
— Господине, овако је нашла за добро Његова Свјетлост; па овако мора и бити.
И сузе му груну из очију.
Од тога доба, живео је у Београду, у пензији, и одлазио је тек у неколике куће својих пријатеља и познаника.
За то време, тихо и марљиво, написао је на немачком језику и у Темишвару, 1876, штампао дело:
„Србија, њен развитак и напредак у санитету, с белешкама о целокупним санитетским одношајима на Истоку.“
Др Линденмајер је преминуо у Београду, 12 октобра, 1883, и сарањен је с војничким почастима.
Било се заборавило да је он некад служио у војсци, те су Београђани били изненађени, видећи покојника на мртвачким колима, па пред њим иде католички свештеник, а за њим војна музика и батаљон војника.
За ову почаст, и за лепу надгробну беседу, велика хвала Г. Дру Владану Ђорђевићу, ондашњем начелнику санитета.
Др Линденмајер се није женио. — Своју одабрану библиотеку оставио је санитетском одељењу министарства унутрашњих послова.
Мислимо да само вршимо дужност правде и према Србији и према покојнику, када синовљом захвалношћу помињемо име овога вреднога, овога честитога, овога смернога радника на њиви наше отаџбине.
Светао му помен до века!
- Народно Здравље за 1883. стр. 162—164. ↩︎