Ламбровић Леонтије, митрополит београдски, родио се у Дринопољу, а у Београд је дошао, ради службе, још за Мустај-паше Шиникоглије.
Крштено име било му је Лазар, а Леонтије се назвао кад се је закалуђерио.
Кад је дошао у Београд, Лазар је био пуки сиромашак и, уз то, притисла га је била нека тешка болештина.
Тако бона сиромашка, Лазара узме за слугу ондашњи београдски митрополит Методије.
После неког времена, по што се Лазар, у митрополитовој кујни, добро поранио, здравље се његово са свим поправи. Митрополит, међу тим, опази да се Лазар одликује многим способностима. За то га је заволео, као рођенога сина свога, и учио га, и упућивао у свачем. По жељи Лазаревој, митрополит га и закалуђери, наденувши му име Леонтије.
И после тога, старац је учио младога духовника, и спремао га за велику духовну службу, до које је једном могао доћи. Чак је нашао некаква Француза, довео га у свој двор, и плаћао му те је Леонтија учио француски.
На тај начин, кроз кратко време, Леонтије је владао кујном, кесом па, ваља рећи право, и свом душом старога доброга Митрополита.
Дотле су Дахије већ биле удавиле Мустај-Пашу, и завладале Београдом и свом Србијом; али, дотле се је већ и у Србији почело осећати неко врење, противно Дахијама и њиховом владању.
У тако мутно доба, млади, лукави духовник Леонтије оклевета тајно старца митрополита Методија, те Дахије и њега удаве, чиме столица Митрополије Београдске остане празна.
Леонтије сада, с препоруком дахиском, оде у Цариград, и завладичи се. Вративши се у Србију, седне на столицу свога добротвора, чијом се је крвљу већ био обојио.
Кад су Срби, у почетку 1804, устали на Дахије, Леонтије је боравио у Београду и, више пута, излазио је међу Србе, и наговарао их да се оставе буне, и да се с Турцима измире; али, у другој поли године 1805, видећи да су Срби Турке у градове стерали, Леонтије избегне из Београда, и дође у Смедерево међу Србе, рекавши да жели у свом стаду трпети и зло и добро!
Леонтије је гледао свакојако да се умеша у народне послове, и да постане председник у „правителств. Совету“, ну Срби га никако нису хтели примити, једно што је био Грк, а друго што их је, као турски човек, од почетка устанка, световао и наговарао да се предаду Турцима, и да се умире, а особито их је одвраћао од Руса, да се с њима не мешају, јер ће их преварити и оставити, као што су оставили Морију, те ће их Турци онако исто исећи и поробити.
За све оно време, од 1804—1813, Леонтије је више теглио к стању које је било до 1804, него к оном које се је стварало од те године па овамо даље.
Њега криве, њега осуђују, њега проклињу сви из реда сувременици: где се год помене његово име, свуда се на њега сипа осуда и клетва!
Данас је још тешко пресудити: да ли је Леонтије ову клетву заслужио каквим позитивним радом против Срба и Србије, или, можда, само својим расположењима према оном што су радили Срби.
Да је било оно прво, тешко је веровати да му Срби не би брзо пресудили. Већ може бити да он, Грк родом, митрополит положајем, мешајући се с пашама, с конзулима, с дипломатима онога доба, који, имајући врло често пресуднога гласа у пословима државним, обично мисле да судбину народа држе међу својим прстима, као преља жицу, па је могу упредати колико им се хоће, и како им се хоће — није ни мало веровао у трајност онога што су творили Срби од 1804—1813. Ласно може бити да Леонтије није веровао да сељаци у опанцима, с трешњевим ступама, могу, ма у чем, изменити облик силној османској царевини, не помишљајући какву моћ имају идеје које крећу народе. Таких неверника бива у сва времена, и у свих народа; и такима, ма да не учине никаквих позитивних зала, народи за саму ту велику њихову мудрост, за саму ту неверицу у народну моћ, често плаћају осудама и проклеством!…
Време, и објава свих докумената из онога доба, казаће нам и право лице овога клетога владике!
Године 1813, пребегао је у Аустрију, 1814 отишао је у Русију, и станио се је у Кишењеву. На скоро се разболео, и боловао је дуго и тешко.
Тек године 1822, пошто се је, пред више духовника, исповедио да је дошао главе своме добротвору митрополиту Методију, Леонтије је отишао Богу на истину.
Бог на небу нека му буде милостив; а овде му је народ своју страшну пресуду већ изрекао!…
Допуна
Пред пад Србије 1813 једном у београдској цркви, кад су ђаци певали: „Спаси Христе Боже, и помилуј“, Леонтије је гласно изговорио ово:
„Спашће Бог онога који побегне у Немачку! Ја сам приправио велику лађу на Сави: ко хоће да се спасе, нека иде у лађу, па ће се спасти!“ (Живот Максима Јевгенијевића, стр. 15).
Указом од 5 априла 1829 године, руски цар Никола дао је Леонтију хиљаду десетина земље у Бесарабији. (Расправа Морозова П. О. Историческије материјали).
Годину смрти Леонтијеве нисам могао дознати.