Лазаревић Радмило, доктор медицине, писац, родио се у Београду 24 септембра 1846 године. Његов отац Димитрије Лазаревић, трговац, и мајка Цека родили су шест синова и шест кћери, и сматрани су, у своје време, као пресрећни родитељи.
Лазаревићу Радмилу крштено име било је Мијаило; али он припадаше оној врсти, у којој су били Ипократ Ђорђевић, Коста Новаковић, и Јанићије Кујунџић, па кад се Ипократ прекрсти у Владана, Коста у Стојана, и Јанићије у Милана, онда и Лазаревић своје име Мијајло посрби у Радмила!
То је онда било србовати!
Основну школу, гимназију и лицеј Радмило је свршио у месту свога рођења.
У Бечу, 29 новембра 1870, постао је доктор медицине, а 29 маја 1874 проглашен је за доктора у хирургији. Те исте године, септембра 20, постао је војни лекар, с капетанским чином друге класе; 5 новембра 1876 добио је капетански чин прве класе; 1 априла 1880 постао је мајор; 1 јануара 1885 потпуковник, а 22 фебруара 1893 пуковник санитетски.
Као војни лекар, учествовао је у оба наша рата с Турцима (1876—1879), и у рату с Бугарима 1885.
Године 1894 априла 27 пенсионисан је и преведен у резерву.
Године 1895 октобра 1 постао је начелник прве класе санитетског одељења у министарству унутрашњих послова; и на том је месту сачекао пенсију 1 декембра 1897.
Радмило је имао ова одликовања: таковски крст трећег реда, орден Св. Саве, и орден Белога орла.
Од њега су остали ови писмени радови:
- Пријезда. Спев. Београд. 1863.
- О телесном одгајивању деце, по Ј. Стајнеру. Нови Сад 1880.
- Главни радови на војном санитету у години 1881 и 1882. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2, књига 17, Београд. 1884.
- Војно-санитетска статистика за годину 1880. Са 4 колор. таблице. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2. Књига 18. Београд 1885.
Неки његови радови, из последњих му година, изашли су у издањима Српске Краљевске Академије.
У колико је Доктор Радмило, за детињства свога, растао и живео у средини срећној и у сваком обиљу, у толико је за својих зрелих година имао да позна и недоскудицу, а човек по срцу веома благ и болећи, он је тим више трпео и сатирао се.
То му је здравље обрвало и можда смрт ускорило: преминуо је ноћу између 14 и 15 декембра 1899.
Као пуковник испраћен је до вечне куће са свим војним почастима, које том чину припадају. Краљ Милан био му је на опелу. А као сродника, грађанина, и лекара испратила га је његова многобројна својта, и силни београђани, његови клијенти и поштоваоци.
Нека би милостиво небо наградило његову необичну благост и доброту!
Лака му земља црна!