Лазаревић Алекса, прота шопићски, родио се у селу Шопићу, у београдској Колубари.
Не зна се где се је учио овај честити свештеник, а не помиње се ни да се је где одликовао на бојном пољу, али је, ван сваке сумње био човек врло разуман и у оно време, један од писменијих свештеника.
Јер, Проту Алексу ми видимо у Земуну, пред ђенералом Женејем, 28 априла 1804, где је овај, по наредби свога цара, огледао да измири Србе с Турцима: а виђамо га и на другим народним скупштинама од 1804—1805.
У другој поли априла 1805, била је, повише Остружнице, у селу Пећанима, скупштина Срба устаника. Осем других важних послова, које је посвршивала, та је скупштина (17 априла) изабрала: Проту Алексу Лазаревића, Стевана Живковића, и Јована Протића, и послала их у Цариград, да поднесу порти захтеве српскога народа.
Ова три посланика, путујући у турску престоницу, ударе на Букурешт, где Јован Протић остане, а к оној двојици придружи се Петар Новаковић Чардаклија; и ова тројица, приспевши у Цариград, представе порти захтеве народа српскога.
Докле су они чекали од порте одговор на своје представке, Срби у Србији освоје Карановац (данашње Краљево) и Ужице.
Порта се нарочито наљути што су Срби Ужице освојили, па одмах пошаље заповест нишком Афис-Паши, да дигне војску на Србију, и да устанак српски са свим угуши!
Кад српски посланици ово чују, онда Стеван Живковић, који је добро знао грчки и турски, некако умоли Турке да га пусте, божем да Србе уздржи од боја с Афис-Пашом, који не иде самовољно на Србију, него га Султан шиље; а као јамце за се, Живковић остави Проту Алексу и Чардаклију, али тајно, с неким Грком, уговори да њих двојицу, чим чује да је Живковић стигао на побуњену српску земљу, на каквој лађи, кришом, испрати или у Одесу или у Трст.
Од Живковићева одласка, увећа се страхота за Проту и за Чардаклију: сваки час су могли изгубити главе, јер су Турци били веома љути на Србе.
Али њих онај пријатељ вешто склони у једну руску лађу, која их срећно пренесе у Одесу. Одатле се крену кроз Русију, преко Кијева и Москве и, 13 октобра 1805, стигну у Петроград.
Кад се је Прота Алекса, из Петрограда, вратио у своју отаџбину, застао је Србију већ у отвореном рату са Султаном.
Прота Алекса је на једној црквеној књизи записао: Кад је пошао из Пећана за Цариград, кроз која је места пролазио, и шта је где видео и претрпео, докле се није вратио у Србију.
Само том драгоценом записком1, Прота је стекао право на нашу захвалност, баш да ништа друго није урадио.
Међу тим, помиње се да је Прота Алекса био и на оном састанку у Рудовцима, у почетку 1815, где је уговорено да се наново устаје на Турке.
Много сам разбирао не бих ли што више дознао о овом заслужном Србину и свештенику, па све узалуд. Бејах чуо да је умрьо у свом селу, и да је укопан код цркве, где му гроб покрива плоча са записом!
Радостан, похитах у Шопић, али ми онамо казаше да су попови, унуци протини, допустили мајсторима, који су зидали нову цркву, у Шопићу, те су, с другим гробним белезима, излупали и плочу Проте Алексе, и метнули је у темеље новој цркви!…
Да Бог да нова црква у Шопићу певала дуго и много, не би ли бар она научила Шопићане, да поштују гробове својих предака, и још овако заслужних; не би ли их образумила: да не кољу мајке за наките кћерима!…
- Голубица 5, 285 и 286. ↩︎