Курлага Вучић са Стапара, више Ужица, био је буљубаша на Шаргану, куда је ишла граница Србије пре 1833. Курлага је, по заповести Кнеза Милоша, наплаћивао царину од трговаца који су туда пролазили.
Године 1830, удари преко Шаргана Ахмет Кусов, Турчин из Ужица, с девојком и сватовима, идући из Босне. Курлага заиште царину. Турчин не дадне, а девојка бризне плакати, чувши да Власи још могу од Турака наплаћивати царину!
После много речи, Кусов плати што се од њега тражило, али се зарече, да ће се Курлаги осветити за то.
Године 1832, фебруара 14, Курлага сиђе послом у Ужице кнезовима. Они му рекну да ни пошто не иде у Доњу Чаршију, јер му Турци много прете. Курлага навлаш оде баш на дућан самом Кусову. Догодило се је да је Турчин, баш у тај мах, на горњем боју своје куће, тукао своју жену. Курлага, чујући вриску, викне:
— Не удри жене, Кусове!
Турчин измоли главу кроз прозор, позна Курлагу, па остава жену, узме две мале пушке, и сиђе на земљу. Дошавши до Курлаге, без једне речи, скреше обе у Курлагу, а пушке му — не саставе!
— Стани Туро! викне Курлага: — овако се бије! И сребрњаком погоди Кусова посред чела. Тим метком рани још једнога Турчина, који се је близу десио. Други Турци притрче и Курлагу убију ту на месту.
То начини читаву буну у вароши. Кнез Милош, дознавши за то, исели све Србе из Ужица у Пожегу; пресели и окружни суд, а Србима из околних села забрани ићи у Ужице на пазар.
Ужичанима, пресељенима у Пожегу, није било угодно ново место. Жалили су се да им деца умиру. А Турци Ужичани опет остали су били као у опсади. За то су се и они молили Кнезу Милошу да се Срби врате у Ужице.
И Кнез је то допустио тек године 1835.
Тај се случај у Ужицу зове: Курагина Крајина.