Крстић Максим родио се у Босни, па се преселио у Србију, и настанио на Убу. Кад су Срби устали на Турке, Максим је био међу првим борцима, па је, доцније, изишао на глас, и постао је војвода соколски.
Име његово помиње се у многим бојевима у Рађевини и око Сокола.
У пролеће, године 1813, заповеда му се од стране „Вождове,“ да Турке не дира, али од њих добро да се чува.
Доцније му се каже да народ уклања с пута, куда ће се кретати војске.
Најпосле је, те године, био с Молером у Лозници, па је и оданде некако изнео главу.
У другом устанку, 1815, виђамо га, с Кнезом Јовицом, докле Турци нису протерани из Ваљева, а после се ретко помиње.
Године 1844, налазимо га као члана окружнога суда у Лозници, где га је затекла катанска буна. Крстић је, тада, био пристао уза Стојана Јовановића, катанскога вођа, а пошто су катане разбијене, он је допао затвора, у Ваљеву.
Из тога затвора избавио се заузимањем пок. Ацике Ненадовића, и живео је, после тога, на Убу веома сиромашки. На Убу је, кажу, и преминуо.
Имала је једна песма у којој се пева како је Војвода Макса секао Турке дуж Дрине, и како је многе српске породице искупио из турскога ропства, рашта је морао све своје имање дати.
Ништа више нисам могао, за сад, дознати о овом честитом, али зле среће Србину…