Красојевић Вићентије, владика ужички, родио се, око године 1824, у селу Горњој Црнући, у рудничком округу. Учио се је у манастиру Враћевшници, па је, после, у Београду, био две године у богословији.
Закалуђеривши се, постао је 1844 ђакон, а 1846 јеромонах.
Године 1859, постао је игуман, а 11 новембра 1870 архимандрит манастиру Враћевшници.
Вићентије се одликовао великом вредноћом у пословима, и паметном управом у манастиру; поред тога, приањао је те се самоучки учио колико је више могао.
Малу манастирску библиотечицу обогатио је и уредио; дозвао је пок. Ђуру Јакшића, те му је насликао за манастир галерију свих владалаца српских; и оно старина што манастир има, и што је остало од знаменитога љубићског архимандрита Мелентија Павловића, чувао је и држао у врло добром реду.
Године 1873, изабран је и посвећен за владику ужичкој (сад жичкој) јепархији, после владике Јанићија.
Као владика, Вићентије је служио осам година и по; али је већ давно био пао у тешку болест сушицу, од које је и преминуо 15 марта 1882 у Београду, па је одавде однесен у манастир Враћевшницу, и онамо сахрањен.
Вићентије је оставио двокатну кућу у Београду, у космајској улици, број 52; у седлу Лозници, више Чачка, неко непокретно имање, и готовине — око 700 дуката.
Данас његове готовине у Управи Фондова има 15.213 динара.
За сву ту тековину, он је, 17 фебруара 1882, наредио ово:
- Све имање његово остаје као његова задужбина, из које ће се издржавати у школама добри а сиромашни ђаци прво па његове рође, па — ако њих нема — из његова села Горње Црнуће, а, најпосле, из целе Србије, ма откуда;
- Том задужбином управља министарство просвете са припитивањем и просветнога Савета;
- Кућа у Београду, која може вредити 4—5000 дуката да се никад не продаје!
- Ђаци, који се издржавају из ове задужбине, дужни су, сваке године, на дан добротворове смрти, учинити му помен у цркви.
Тестаменат тај био је пред судом, и остао је у важности. И тако Вићентијева задужбина данас већ издржава једнога ђака у великој школи, у Београду, који прима по 30 динара на месец.