Костић Никола, поп из Мрсаћа, познат је само као Поп Никола из Мрсаћа, без презимена.
Никола се родио у селу Мрсаћу, у нахији чачанској, од прилике 1769.
Књигу је учио у Карановцу, данашњем Краљеву, у некога учитеља Тодора Рапе, који је посадио, код краљевске цркве, две липе које се и данас држе и напредују.
Запопио га је, у манастиру Моравцима, владика Ђерасим (који је, доцније, 1818, новембра, 16, осветио врдилску цркву и антимис у њој).
Поп Никола је најпре служио при цркви јежевичкој, па је, после, прешао к манастиру Жичи.
Сима за Попа Николу вели:
„… из Ибра Поп Никола дивни,
И витез је и мударац био,
Чак Пљакића свуд водио војску,
И војев’о, што је боље мог’о
А на име и у славу истог…
Те заслужи држати се братом
Малог цара Карановачкога,
Кад онога ови лет’је крил’ма;
Нег’ опаког није била свика
За услуге награждават добром’
К’о што раде срећни и честити,
Већ му за то брата убит’ шћаше,
Не пазећи што му пет их служе,
И бране га, и залажу хљебом…?
А ев’ зашто! Кад ’но једног Пљако
Одметнувша с’ од клеветне пизме,
Храброг Срба, њему с’ неклањавша,
Ко’ невеста пред милијем свекром,
Ухватив га, наказиват’ стао
На тржишту, посред Карановца.
Кроз хиљаду и две стотин’ људи
Дванест пута ’вамо и онамо
Да протрчи мртве шибе саме;
У паради он токорсе зглед’о,
Поп-Николе брата некојега
Да не бије, но промаша кривца;
Ил’ га паче тијем потворио,
А тек паства да покаже више,
И да силу и над њима јави…
Брже јунак и од бедре сабљу,
А Турчина њом не посјекавши,
Те свом Србу смаже лакат с руке,
Па други пут по плећ’ма га млатне
И свега б’ га још искомадао
Да не наже момак кроз параду,
И утече међу Кујунџије,
Све ваљане и отресне момке,
Којино га брж’ међу се зграбе,
Закдоне га и одбране Пљаки,
Доскакавшу чак и к њима за њим,
И викавшу без врага му г’ дати
Да г’ смандрља, док њих није с реда,
Ал’ кад виде да сви за оружје,
А он назад, псујућ’ и претећи,
С чега, најзад, стрпа Кујунџију,
Опанувши и оклеветав га,
У тамницу и железа љута
А да врти сваки дан топове1“!
Поп Никола је дочекао и други устанак на Турке, под Кнезом Милошем, и тада је учинио лепих услуга својој отаџбини. Поп Никола је начинио врдилску цркву, посвећену Богојављењу, као што показује запис над вратима:
Месјаца септемвра ден 20, 1818, писа Поп Стеван.
С Божијеју помоштију поче се изнова, а на старо(м) мест(у) божествени храм сеј, с трудом кир Попа Николе Костића, из села Мрсаћа, сам (с) својим трудом поче и сврши, и ништа у вилајет не дерзну помоћи ради, нити му ко поможе и једну пару, и сам својим трудом, за свој вечни спомен, и за опроштење грехова јего на втором пришествију и дома јего опште за опроштење их.
Поп Никола је умрьо у селу Мрсаћу 13 априла 1819.
Он је сахрањен код врдилске цркве, с јужне стране, до самог олтара. На гробу му је плоча с овим записом:
„Се лежит тјело кир свештенојереја Николаје Костића от села Мрсаћа, создатеља храма сего; храм сеј сочини за свој вечни спомен о свом труду на 1818 года, месеца априла 13“.
У околини се прича да се је Поп Никола отровао. „Позвао га је био, вели се, Господар Јован у Чачак, а он, не смејући му ићи, отрује сам себе!
Ово је чудна појава! Ко је год од знаменитијих људи онога доба, у Србији, умрьо на пречац, готово за сваког се додаје да је силом уморен!
Није за веровање, али јесте за размишљање: откуда потичу толике таке приче!
- Ово нека се има на уму кад се чита крај службе Димитрија Кујунџије!… ↩︎