Ковач Јован (Петровић) родио се у селу Својнову, у округу јагодинском.
Кад му отац умре, и кад му се мати преуда у село Рековац, Јован, с неким својим тетком, оде у Аустрију, баш кад су Аустријанци купили добровољце за рат с Турцима. Јованов тетак упише се у добровољце, па се упише и Јован, и ако му није било више од 16—17 година.
И војевао је: и у војевању се, у два маха, ранио, али се је од обе ране извидао.
Кад се сврши рат, који и није дуго трајао, Јован се стани у Земуну, научи ковачко-сикирашки занат, и постане мајстор.
У школу није ишао никад, али је, самоучки, научио читати и писати. Осем српскога језика, знао је говорити турски и немачки.
Од године 1804—1813 Јован Ковач је често прелазио у Србију и, занатом својим, чинио српској војсци велике услуге: окивао је оне трешњеве топове којима су се Срби, у прво време, служили, а и друго им је оружје оправљао.
Кара-Павле Симеуновић, бивши војвода, прича да је Јован Ковач био у једном боју где су, од многога пуцања, трешњеваци почели попуштати и прскати.
Карађорђе зовне Јована Ковача, и упита:
— Коекуде, можеш ли ти, брат Јоване, стегнути ове топове да не прскају!
— Могу, Господару!
— Е, иди одмах!
Јован стегне први топ, уседне нањ, и викне топџијама:
— Палите!
Топ је пукао, а Јовану није било ништа.
Карађорђе, дознавши за то, забрани му седати на топ.
— Нека и пропадне топ, рекао је он: — ти нама требаш за друге послове!
Кад се битка сврши, и Турци буду побеђени, Карађорђе налије здравицу Јовану Ковачу, и баци чашу у вис. Чаша падне и не разбије се.
— Е, коекуде, све твоја срећа, брат Јоване, рекао је Карађорђе.
Јован Ковач је, како се прича, слио од гвожђа један топ са целим својим именом и презименом (Јован Петровић), и поклонио га је Србији.
И за владе Кнез-Милошеве, Јован је био често дозиван у Србију, и остајао је по неколике месеце, радећи разне послове за војску.
Једном се је Кнез Милош био наљутио на хазнадара свога Николу Николајевића, па га затвори, и заповеди Ковачу, да га окује. Али, како је Николајевић био Јовану лични пријатељ, то овај, не хотећи извршити кнежеву заповест, утече из Крагујевца.
Године 1829, августа 12, бр. 1491, Кнез Милош пише Јовану Ковачу, да дође у Пожаревац, и да донесе вапн (грб) Деспота Стефана Лазаревића, који је нашао.
Једном је, по наредби Кнеза Милоша, спроводио по Србији неке Берлинце. У путу је имао на рукама сељачке вунене рукавице. Странци заишту да им прода те рукавице за музеј у Берлину.
— Не продајем, него вам их дајем, рекне Јован: — нека се рукотвор наших сељанака види и у Берлину!
Странци за тај дар, и за остале услуге и обавештења, што су од њега имали на том путу, израде, те је постао члан Музеја у Берлину.
Као мајстор сикирашко-ковачки, Јован није смео радити друге финије послове. Али некакав велики господин из Беча дође у Земун, и ту му се поломе кола. Дозову Јована и упитају: може ли кола оправити?
— Могао бих, ал’ не смем, одговори он.
— А за што?
Јован каже за што не сме.
— Оправи ти, рекне господин: — а за друго је моја старост.
И Јован кола оправи.
А господин, вративши се у Беч, пошље му „право“, да може и најфиније ковачке послове радити.
Године 1830, у белу недељу, први пут су зазвонила звона у Београду. Та прва звона оковао је и наместио Јован Ковач.
Док је он то радио, рекао му је неко:
— Море, не дижи звона, пуцаће Паша!
— Моје је да дижем, а Паша нек’ пуца, ако му се пуца, одговорио је Јован.
После те свечаности, рекао му је Кнез Милош:
— Врати се у Србију, па да ти дам коју хоћеш кућу у Београду!
Године 1831, стигне први пароброд у Земун, па му се онде нешто поквари у машини. Ни један од ковача не смеде се примити да машину оправи. Јован се прима, и оправи је на задовољство. Плаће за рад није хтео примити. Друштво му понуди право да се бесплатно може возити, он и породица му, док су живи. Јован и то одбије; само седне и одвезе се до Новог Сада, да се увери је ли машина добро оправљена?
Јован Ковач је имао лепо познанство с Ђенералом Червенком, с председником суда Лазаревићем, и с митрополитом Стратимировићем.
Преминуо је 11 јула, 1837, у Земуну.
Димитрије Давидовић, чувши за смрт његову, писао је једном свом рођаку у Београд, између осталога ево ово: „Бог да прости мајстор-Јована Ковача! Да ја Српске Новине и сада пишем, споменуо бих о њему, и о његовим заслугама роду, ако би било и у две речи. Овако пак само могу духу његовом рећи: „„Лака му буди земљица! Кости његове, кости су рода српскога.“!“
Слика Јована Ковача, налази се у Народном Музеју, у Београду.