Кнежевић Иван, кнез од Семберије, родио се у селу Дворовима, а, доцније, боравио је у селу Попову, у бељинској нахији.
Иван је рано изашао на глас у својој околини, за то је и постао Кнез Семберије1, кад му је тек било 20 година! Народ га је веома поштовао, за свашта га питао, и, без његова одобрења, није чинио ништа. Сами турски бези: Видајић Рашид-Бег, Тузлагић, и други, ценили су у свачем његову памет и његово знање. Песма још вели да се је сам Кулин Капетан побратимио с Иваном, уважавајући његову велику мудрост и необичну доброту.
Године 1806. пређе Кулин-Капетан, с војском, преко Дрине, и пороби Јадар и Подриње. Попаливши села, Кулин преведе у Босну силно робље: једни веле 111 роба, а Милутиновић тврди да је, било 303 роба.
Болећа душа доброга Кнеза Ивана зашишти од туге, видећи да ће се то робље распродати и развести куд које, по свем царству турском. За то оде Кулину, који је свој тој војсци био старешина, и понуди му откупе за робље.
Кулин заиште осам хиљада рушпија. И Иван, ма да није имао толико новаца, пристане, узме робље, изведе из турске војске, склони у своју кућу, па позове кметове из Семберије, простре пред њих кабаницу, и рекне: да прилаже колико ко милује за откуп робља!
Милутиновић пева да је Иван сав откуп саставио, Кулину га измирио, и робље наранио и напојио, па пустио, да иде куд које хоће.
„Оде робље куд је коме драго,
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна.
Ни Ивану когоде захвали.
А камо ли да Ивану плати!
Иван не ће ни од кога плаће.
Ивану ће Христос Господ платит’
Када Ива буде на истини“!…
Међу тим, други веле да је Иван, својом новцима, једва половину откупа саставио; а за другу полу пошао просити по трговцима, ну ту га срећа изда, те откупа не могне саставити. Кад то види, Иван пребегне у Србију, и живео је у великој сиромаштини.
Карађорђе га је поставио за војводу оним прекодринцима који су добегли у Србију, и који, као и Иван, нису имали нигде ништа. За то време, био је увек под влашћу Луке Лазаревића.
Кад је Србија страдала 1813, онда је Иван Кнежевић изгубио и земљу у којој је имао право сиротовати, па се је морао потуцати ван Србије.
После године 1815, Кнеза Ивана видимо као члана у шабачком окружном суду. Ту службу дао му је Кнез Милош из признања према његовом великом доброчинству.
Кад је, као стар човек, и за ту службу онемоћао, Иван је боравио у двору владике Максима, у Шапцу, где се је и упокојио, и укопан је у шабачком гробљу.
Кад је умрьо, могао је имати око 70 година.
Слика Кнеза Ивана од Семберије, налази се у београдском Народном Музеју.
Младим Србима, рад којих и збирамо ове, и ако овако оскудне податке, светујемо да, свакојако, прочитају целу народну песму о том: како „Кнез Иван откупљује робље од Турака“. Из те песме видеће да је народ српски, и у оно тешко време, поред јунака на бојном пољу, имао и добротвора какви су слава сваком времену и сваком народу!
А тако исто радоваће се ако прочитају Милутиновића песму „Семберац или врлост и надежда Бошњака,“ у Тројебратству, стр. 39—72.
- Семберија зове се део зворничке нахије, у Босни, на левој страни реке Дрине. ↩︎