Каћански Сергије, родио се у Сентомашу, у Бачкој, 1 фебруара 1813, од оца Гаврила и матере Макрене.
Крштено име било му је Симеун, а Сергијем се назвао кад се је покалуђерио.
Основну школу учио је у месту свога рођења, а гимназију у Новом Саду, Врбасу, Темишвару, Мохачу, и Кечкемету; философију и права свршио је у Пешти и у Пожуну, па, најпосле, богословију у Карловцима.
Године 1839, априла 9, покалуђерио га је, у манастиру Крушедолу, архимандрит Д. Крстић, и наденуо му име Сергије; а 23 априла, у новосадској цркви, рукоположио га је за ђакона митрополит Стеван Станковић. Декембра 25, лицем на Божић, постао је протођакон.
Тада је радио као професор у карловачкој богословији.
Године 1844, маја 19, произведен је, у Бечу, у Грчкој цркви, за свештеника, а 10 новембра, те године, постао је члан конзисторији. Тада је био већ најстарији међу професорима, и, као таком, повери се управа „Карловачког благодејања“.
Године 1845, добио је управу манастира Беочина.
Године 1846, постао је члан сремске градомеђе, а био је већ и патрон карловачке гимназије. Свуда је био човек зналац, вредан на послу, савестан у дужности, широк у сватању.
Али је тек долазила прилика која ће показати ко је Каћански?
Освану 1 мај бурне године 1848. Срби на оној страни, притиснути као народ, слегоше се у Карловце, к својему митрополиту да се посаветују, да се обавесте: шта да раде за себе и за своју народну будућност. Уза седога митрополита Рајачића, стајаху два млада беседника, Сергије Каћански и Никанор Грујић. Њих двојица, за неколико часова бесеђења, посташе не јунаци дана, већ јунаци свега народа српскога!
— Ко донде није слушао Каћанскога, вели један очевидац: — он се тога дана могао сит наплакати!
— Нису из његових уста текле речи, вели други сувременик: — већ се изливало српско срце и српска душа, у красним и милим реченицама!
Велика је штета што та беседа није сачувана. Каћански се нарочито старао протумачити и објаснити скупштини смисао народних привилегија које су све купљене крвљу предака српских.
Каћански је, својим беседама, показао правац за потоњу радњу српскога народа.
После његове беседе, скупштина је извикала митрополита Јосифа Рајачића за Српскога Патријарха!
А после беседе Никанора Грујића, узвикнула је сва:
— Живео пуковник Стеван Шупљикац војвода српски!
Године 1848, септембра 16, Каћанскога је произвео владика Јевђеније Јовановић за архимандрита беочинског.
Године 1850, Каћански је, с патријархом Рајачићем, ишао у Беч на архијерејски савет.
Године 1852, управљао је удовом јепархијом будимском, докле није постављен нови владика.
Те исте године, премештен је из манастира Беочина у манастир Бездин, у темишварској јепархији.
Године 1854, декембра 21, одређен је за управника удовој јепархији карлштатској, куда је и отишао у јесен 1855 године.
Како је столица јепископска премештена из Карловца у Плашки, Каћански је оправио нови двор за владику, уредио је многе ствари које су се биле замрсиле после смрти пок. владике.
Године 1858, изабран за владику, остави Плашки и дође у Карловце, те се 7 декембра завладичи. Старац Рајачић, који га је веома волео, сад је био са свим срећан, кад је дочека, да му својом руком преда јепископску благодат.
После посвећења, Каћански пође у Беч, да се представи цару, и, уз пут, удари на своје родно место, да се види с братом; али у том путу, прозебе, разболи се, и 1 јануара 1859, издахне у Темишвару!…
По жељи његовој, сахрањен је у манастиру Бездину…
Књижевност за сада има од Каћанског само:
Торжество добродетељи1.
То су дванаест црквених беседа Каћанскога које су штампане тек после његове смрти.
Смрт његова била је као какав пораз за оностране Србе.
Патријарх Рајачић, бринући се о здрављу Каћанскога, које никад није било особито крепко, писао му је из Пожуна, још 2 јануара 1848: да „на његов живот држи више него што он сам то мисли ….. да држи да је он кадар увидети све досадашње злоупотребе, да воље и мужества има ратовати против њих, не би ли се један пут црква Божија од њих очистила“.
Овако су мислили и други сви који су Каћанскога познавали!
Светао му помен међ’ народом коме је животом толико обрицао, а који је смрћу толико ожалостио!
- Нови Сад, 1863, 8-ни, стр. 157. ↩︎