Катић Никола родио се у Рогачи, у нахији београдској. Његова мајка рођена је сестра Катићима Јанку, Марку, и Стевану.
Године 1813, априла 24, умрьо је војвода Катић Стеван, и Карађорђе је, на његово место, поставио за војводу Николу Катића, сестрића његова.
Никола је дошао на имање својих ујака, и узео и презиме њихово, јер, од три брата, правих Катића, већ није било ни једне мушке главе.
Никола није дуго војводовао: свега од априла до 21 септембра 1813!
За то време, у „Карађорђеву Протоколу“ налазимо само једну заповест вождову на војводу Николу Катића (бр. 1448), у којој му налаже: да одсече главе војводама Петру Молеру и Павлу Цукићу, па да их пошаље у Тополу!
То је био распис на све војводе, кад су се оно, ова двојица, била одметнула од власти за неко кратко време.
Шта је било с Катићем Николом 1813, не умем казати, а помиње се да је био на оном знаменитом састанку, у Рудовцима, где је уговорено да се на ново устаје на Турке, и године 1815, после таковске одлуке, повео је Космајце одмах у бој.
По што се ратовање свршило, и с Турцима углавио мир, Кнез Милош је поставио Катића за кнеза кнежине космајске. А како је у Рогачи био суд за београдску нахију још од онога доба, откад је Јанко Катић постао старешина народни, то је и сада састављен суд у том селу за београдску нахију, и у том је суду био Никола Катић и као судија, и као „кнез“, и као „капетан“; тако разно називан, он је увек вршио једну исту службу.
Не ће бити од штете исписати једну пресуду тога рогачкога суда, у ком је Катић био судија и, у овом случају, у неку руку, и оптужена страна.
Ево тога целога случаја, онако како га је причао сам онај који је пред судом одговарао, и судску пресуду трпео.
У оно време, кад је суд београдскога округа био у Рогачи, једнога дана, момак Кнеза Николе Катића, Живко Давидовић, на добру коњу, с пиштољем за појасом, изјаша из села Рогаче, и упути се друмом к Београду.
Не хотећи ићи коловозом, куда је била још по нека бара од кише, Давидовић се прими рудине, и скоро наиђе на овце које су безбрижно пасле по пољани.
На један мах, рукну велики овчарски пас, и кидиса на коњаника, да га свали са седла. Давидовић се маши за пиштољ, да се одбрани. Пушка пуче, а пас, погођен баш у чело, простре се на траву. Давидовић одјезди својим путем, и не окрећући се да види шта би се његовим нападачем.
Купивши у Београду за што је био послан, Живко се врати у Рогачу, али кад приспе Катићевој кући, у којој је онда становао београдски окружни суд, зачуди се, видећи јучашњега пса у у авлији, пред судницом, и његовога газду, сељака, да чека да изиђе пред судије на тужбу.
Како Давидовић одјаша од коња, зовнуше га у суд, а пустише и сељака, газду убијена пса.
— Шта се ти, брате, упита судија Лаза Ивановић Брка: — жалиш на Кнез-Николина момка, Живка?
— Господо судије! рече сељак, искашљујући се: — жалим се што ми је убио чувара моје стоке, мога имања, моје куће.
— Како је то било, Живко? упита председник и момка.
Живко каза у кратко све како је било.
— Господо судије, вели сељак, пренемажући се: — ви ћете рећи псето је то, па није ништа; али верујте Богу, а не мени, ја би му лакше опростио да ми је убио вола из јарма, него овога пса.
— Како ће пас бити скупљи од вола! рече судија Катић: — Прекрсти се ти, брате!
— Не знаш ти, кнеже, колико је мени ваљао овај пас. Злотвор није смео прићи моме стану, кад ми је тај пас био код оваца. Кад би која овца где застала, он дође па је, лепо, собом погони да не остаје од стада…
— То је депо, али је друго пас, а друго је во — хранитељ!
— Ко? вер’ и Бог, рећи ће сељак, да би доказао велику своју штету: — да ми је брата рођенога убио, лакше бих му опростио, него овога пса!
— На поље! Циганине један! Цикну Лаза Брка: — зар ти, никакав човече, поредиш брата са скотом?
Сељак изађе на поље гунђајући, да ће се тужити Кнезу Милошу.
Суд нареди те се измери убијени пас. И изађе у њему 25 ока.
— Кнеже Никола, рече судија Брка: — говеђе је месо на кланицама 12 пара ока. Плати овом човеку по 12 пара за сваку оку убијена пса!
Катић извади и изброја паре. Сад Брка узва сељака и даде му паре.
Сељак прими паре, али рече да ће ићи на жалбу чак Кнезу Милошу.
— Иди ти куд ти драго. Правијега суда не ћеш наћи, него још можеш извући батина!
И тако Живко Давидовић прође врло јевтино на суду: за њега је штету платио његов газда Н. Катић.
Катић Никола био је човек стасит, леп на очи, паметан, речит, лак на коњу, јунак у боју, а праведан у суду.
Умрьо је 22 докембра 1833, пошто је провео у служби 21 годину, и укопан је код сибничке цркве, где и ујак му војвода Јанко.
Бог да их прости обојицу.