Карађорђевић Александар родио се у Тополи, 29 септембра 1806 године, од оца Ђорђа и мајке Јелене.
Детињство је провео где се и родио; а године 1813 отишао је, с родитељима, из Србије најпре у Аустрију, а после у Русију у град Хотин, где му се отац настанио.
У Србију се је вратио тек године 1839, а 21 септембра 1840 постављен је за члана суда београдског округа; доцније, 15 априла 1841, добио је чин поручника, и постао је ађутанат Кнезу Михаилу. Тада се је звао и потписивао Александар Петровић Черни.
Године 1842, после Вучићеве буне, и одласка из Србије Кнеза Михаила, Карађорђевић је, на Врачару, изабран за Кнеза српског.
Од тога доба, владао је у Србији до 11 декембра 1858, а тада је, оставивши престо, отишао паши у град, а из града у Земун.
После тога, живео је у Аустро-Угарској, већином на својим добрима, која је онамо, по одласку из Србије, купио.
Године 1868, после катастрофе у топчидерском кошутњаку (29 маја), био је оптужен за смрт Кнеза Михаила, и српски судови осудили су га, а маџарски, напротив, казали су да није крив.
Ако су први судови били у опасности да се поведу по струји партијске страсти, која је, после насилне смрти Кнеза Михаила, била, у нас веома раздражена; други су опет могли подлећи политичким рачунима своје отаџбине, те, с тога, још не може да се утврдо каже: који су били на правом путу.
Доцније, кад се обелодани много што шта, знаће се: је ли, и колико, крив син Карађорђев за насилну смрт сина Милошева?
Карађорђевић је умрьо 22 априла 1885, у Темишвару, па му је тело пренесено у Беч, и онде сахрањено.
Својим тестаментом, Карађорђевић је оставио 38.000 форината, као „Фонд Александра Карађорђевића за изображавање српскога подмлатка.“
Тим фондом рукује Матица Српска, у Новом Саду.
Интерес, који се добија од 18.000 форината, уживаће три ђака, који су родом из Старе Србије, Херцеговине, Црне Горе и Босне, али науке морају слушати у Београду.
А интерес од осталих 20 хиљада форината уживаће један свршени медик, правник, техничар, Србин родом, који ће, ради стручног даљег образовања, и у туђе земље ићи.
К свом првом фонду, Карађорђевић је додао још неке легате који износе 50—60 хиљада форината. Цркви у Тополи оставио је 4000 форината; Матици Српској 1000 форината; народном позоришту у Новом Саду, 1500 фор., Српској православној цркви 200 ф., а све своје оружје наменио је Цетињском Музеју.
Док је био у Србији, Кнез Александар је плаћао живописцу Урошу Кнежевићу, те је овај или с природе, или с других портрета, или, најпосле, по прилици, насликао многе Карађорђеве сувременике.
Галерија тих слика, доцније допуњена, налази се сада у Народном Музеју, у Београду.
Карађорђевић је по нарави био човек миран, а по карактеру слаб. За то се је, за 16 година свога владања, повијао по ветру који је кад био јачи докле, најпосле, није био приморан уклонити се испред олује која се дигла на њ 1858, а коју он нити је умео претећи ни савладати.
У Карађорђевића су се, сваке године, виђале две ствари које му, и као Србину и као владаоцу, врло лепо стоје, и које не би било право прећутати.
Тако, прво, он је, сваке године, ма какво време било, о својој слави. Светом Климентију, 25 новембра, ишао у Тополу, и онде, у своме родном месту, славио своје крсно име. Тада је, на своју славу, сазивао званице готово из све Србије, и то не само чиновнике, свештенике, и кметове, него и одабране домаћине сељаке.
Друго, он је, сваког лета, најмање по шест недеља, проводио у Брестовачкој Бањи, пределу врлетном, ретко насељеном и србинства жудном. Из престонице, к тој Бањи, он је обично путовао на Горњак, кроз Хомоље, на Жагубицу, па преко Црна Врха низ Припор ка Брестовцу.
Сва су ова места веома врлетна, ретко насељена, мало похођена, жудна трговачке и просветитељске речи. Карађорђевић, са својом великом пратњом, и са својих 100—200 катана, пролазећи кроз места та, чинио је да гора одјекује, да се горштаци чуде, да се радују, и да се користе; јер су, баш за то, и други путници онуда чешће пролазили; трговци су више куповали, и мисао се српска све више крепила, и све милија бивала!…
У самој Бањи био је начинио не само купатило, него и леп двор за себе, а уз њега су и други градили што је ко миловао, те се место улепшавало, и мештани се користили.
Ово му је служило на част и као Србину, и као Кнезу Српском.
Што нам више среће и блага даје отаџбина, то све више очекује она од нас пажње и старања за своје слабије или затуреније крајеве и потребе!…