Здравковић Милија родио се у селу Ломници, у Горњој Ресави, па је одонуда сишао у село Брестове, близу Мадвеђе.
Милија је изабран за саветника од нахије ћуприске кад оно Карађорђе, онако кратком пресудом, отера из Совета ресавскога саветника Ђурицу1.
Године 1813, Милија и син му Милосав, предаду се Великом Везиру Куршид-Паши који, овога последњега, поклони Попу Дини Нишлији, који је наскоро, после тога, постао Београдски Митрополит под именом Дионисије.
У овога митрополита, Милосав је, после, био писар, и сабирао му је димницу и друге приходе.
За време Хаџи-Проданове буне, Турци притегну и старога Кнеза Милију, доведу га у Београд, и у мало га не посеку, али га је измолио речени Митрополит Дионисије.
Скопљак га, на митрополитову молбу, остави жива, али му заповеди да се никуд не макне из Београда.
И старац је био задовољан, јер, живећи код сина, митрополитова писара, није ни имао невоље излазити куд у села.
Кад би, а једно вече, поред свега тога везирова опроштаја, Ћаја-Пашина пошље људе, те Кинеза Милију узму из митрополије, одведу у град, и погубе, на главу његову набију на колац,2 више градске Стамболске Капије, међу другим главама српским.
Тако је старац Милија Здравковић изгубио главу не за оно што је радио, него за оно што су се Турци бојали да не уради.
За Милију Здравковића, Милиновић овако пева:
„Ај Милија од ћупријске кнеже!
Једнооки ал’ мудри витеже!
Ти си много претрпео јада,
Кад се Срби прегоњаху тада,
Са Турцима около Мораве,
А највише около Ћуприје,
У којој си, Кнеже, кнезовао,
И поштено свагда се владао“.