Загла Ђорђе родио се у селу Блацу, у Македонији.
Првих година, по српском устанку на дахије, Загла је, са своја три брата: Димитријем, Павлом, и Тодором, дошао у Србију, и станио се у Смедереву.
Није прошло много после тога, а ми Заглу видимо као првог буљубашу, у Смедереву, под командом Вујице Вулићевића.
Доцније, кад се је Смедерево, с неколико села до реке Раље, одвојило од нахије, и постало за себе управна целина, онда је тој целини постао војвода Вуле Илић Коларац, а Ђорђе Загла остао је и под њим као први буљубаша.
Загла је био човек јунак, и одликовао се је у многим бојевима, а и рана је тешких био допао. Особито се хвали његово јунаштво и досетљивост у боју на Суводолу 1809, кад је, за својим војводом, Вулем Коларцем, јурнуо у турску војску, те је збунио, вичући турски:
— Побегоше Турци! Побегоше Турци!
И у том боју је рањен у трбух; али ни та рана није била самртна.
После српске пропасти 1813, Загла је, са својом браћом, прешао у Митровицу (Сремску), и отпочео трговати. Браћи његовој трговина је ишла за руком, а њему није, те се мане посла који му није доносио никакве користи, него је седео, и живео од онога што је био у Србији стекао и у Митровицу пренео.
Кад је Србија, под Кнезом Милошем, на ново устала на Турке, и кад се стање ствари окренуло са свим на добро, Загла остави Митровицу, и врати се у Београд. Ту је, као заслужан човек, добио издржање из државне благајнице, и живео је у својој кући од свакога уважаван и поштован.
За Ђорђа Заглу има прича коју није штета прибележити. Живећи у Београду, Загла је имао пријатељицу булу, коју су звали Баџа. С овом својом пријатељицом, Загла се разговарао цвећаним језиком на овај начин: кад он хтео што да каже пријатељици својој Баџи, он би узабрао цвет, који казује његову мисао, и који хоће да јој пошље, завио би га у мараму, па би ту мараму везао своме псетанцету око врата. А псето, научено, отишло би Баџи, и од ње би, на такав исти начин, одговор донело!
Ђорђе Загла умрьо је 30 новембра 1847, и сахрањен је код Маркове Цркве, у Палилули.