Живковић Стеван

Живковић Стеван родио се у селу Прњавору¹, код манстира Св. Романа, на десној страни источне Мораве, око 3 часа хода на запад од Алексинца. Старо му је презиме Крстић, а оцу му је било име Илија, који је имао рођенога брата Живка, врло богата човека. Овај Живко Крстић, као што показује запис², оправио је манастир Св. Романа.

Стеван се је прозвао по стрицу — Живковић. Прича се да је отац Стеванов Илија био, једном, узео од брата свога Живка, „харачку књигу“ (признаницу о плаћеном харачу — 3 гроша и 12 пара), и с њом се показао као Живко а не као Илија. Од тога доба, остало је, веле, сину му Стевану презиме Живковић. Али томе може бити узрок и што друго, као што ће се видети мало после.

Живко је био човек богат, а Илија сиромах. У Живка је било шест синова, а у Илије јединац — Стеван. И Илија прода свога, јединца сина неком Констонтину Ћурчији, из Београда, за 100 гроша³!

Тако је Стеван дошао у Београд, где је научио занат, ушао у трговину и, доцније, постао врло богат човек.

У потоњем свом богатству и благовању, Стеван је редовно слао свом оцу новаца, хране, и одела, али није никад трпео да му изиђе на очи, већ га је одгонио речима:

— Ти си мене продао за 100 гроша! Одлази! Одлази!

Пошто дахије овладају Београдом, Стеван, од њихове силе, пређе у Земун.

Кад су се Срби дигли на Турке 1804, Живковић је одмах почео набављати и слати им џебану, и друго што треба за рат.

Године 1805, маја 1, Стеван Живковић је изабран за члана оној депутацији, коју су Срби послали у Цариград ради угађања с Портом.

У Цариграду Турци ту депутацију притворе, а нишком Афис-Паши пошљу заповест, да иде с војском у Србију, и да буну угуши.

Живковић се, особитом својом вештином, измоли од Турака дође у Србију, и каже Карађорђу све што је и како је.

Вештина, коју је показао у овој прилици, сведочи да је Живковић био човек врло гибак, и врло вешт за дипломатске послове⁴.

Кад Срби узму Београд, Живковић се врати из Земуна на своје имање. Тада је већ био тако богат човек, да је некад давао Совету по девет хиљада дуката на зајам, а и појединим људима чинио је многа добра.

Милутиновић овако о њему вели:

„Јесте Стеван Живковићу важно,
Трговином и придостављањем
Војних нужних ствари и оружја,
Братољубно прознатнио себе,
Те лиш’ свашто дајућ’ сиротињи,
Осем брашна, соли, и новаца,
Плуге спремне, и ораће воле,
К’ том’ и сваког усевна семена,
Дела г’ ’вака заборавит’ бране.“

Живковића је Совет, као човека врло паметна, слао Вељку да се налази уз овога, те да, памећу својом, умерава прекомерно Вељково јунаштво.

Находећи се тако уз Вељка у Бањи, Живковић се је, у једном боју, ранио у ногу, и од те ране дуго је боловао и ишао о штаци.

Кад оно Миленко и Добрњац јавно казаше де не пристају на реформу коју су смислили Младен и Карађорђе 1811, Живковић је био с њима, и показиво је више енергије и одважности од њих обојице. Зато су га оковали и затворили у београдском граду. Лежећи у тамници, Живковић је, по вас дуги дан, ударао у тамбуру и певао.

После неког времена, дозове га Карађорђе у Тополу, и све му опрости; али он узме пасош и оде у Каравлашку.

Живковић се је женио два пута, или боље рећи имао је две жене. Прва његова жена била је из села Остружнице, тетка кнеза Максе Ранковића. С том женом је родио четворо мушке деце. По несрећи жена му се ова пропије и проневаљали тако да је он, најпосле, остави, и узме жену дахије Аганлије, која се је била покрстила, и добила име Љубица.

Суд онога времена пресуди да Живковић да својој првој жени, на свако дете што је родила с њим, по једну кесу, а то је, свега 2000 гроша! Живковић јој, од своје драге воље, да пет кеса, што је родила с њим четворо деце, и две кесе што му је била жена — свега 7 кеса.

Ова се је жена, после тога, тако пропила и проневаљалила да је, због јавног блуда, по наредби Карађорђевој, бачена у Дунав и удављена.

Кад би Живковић отишао на војску, та његова жена, оставши о дететом на сиси, зарезила би то дете само у соби, те би, јадниче, свискавало од плача, а она, би, по целу ноћ, с момцима ђускала певајући:

„Ој, где ћемо село селит’?
Међу очи девојачке? итд.“

Године 1813, по одласку Карађорђеву из Србије, Стеван Живковић, са женом Љубицом и малим дететом, налазио се је у Земуну. Ту дође из Босне Турчин, брат Љубичин, и позове је да иде у Турке, и она, оставивши мужа, оде и однесе дете на сиси. Пријатељи Стеванови јаве ову ствар одмах Митрополиту Стратимировићу, а овај се пожали ђенералној команди, која, преко ђенерала Червенке у Земуну, нареди да се изавиди: како се је смело пустити крштено дете да иде у Турке? И одмах се пошље курир те Љубицу, некадашњу Аганлиницу, са Стевановим дететом, врати њеном човеку.

После тога, Живковић је са женом и дететом, отишао у Русију.

Године 1835, Живковић се је био вратио у Србију, и Кнез Милош му је, указом од 23 фебруара, одредио 300 талира пензије на годину. Али је он мало времена остао овде. Имао је многе новце на дугу у сељака око Београда. Зато их једном позове све, упита се за здравље са свима, па онда стане једнога по једнога призивати и питати: колико је који дужан? Како му који призна дуг, и замоли га за почек, Стеван нађе његову облигацију, покаже му је, и подере на његове очи. Подеравши све облигације, рекне сељацима:

— Е, од данас ми нисте дужни ништа; останите се Богом!

После се је опет вратио у Русију и, кажу, умрьо је у Полтави.

Жена пак његова, Љубица, вратила се је после његове смрти, у Београд, где је дуго живела доле на Сави, па ту и преминула.

Живковић је био човек омалена раста, црномањаст а, под старост, сед као овца, у лицу пак био је румен као ружица.

---

1. Село то, у оно време, припадало је кнежини Ражањској, која је била део параћинске нахије. Сад тога села нема: пре више година, због воде која је, сливајући се с брда, плавила село, раселили су се одатле Прњаворци, и населили се на другој страни брда Градишта, до села Праскоче. То ново село припада општини праскочкој а име му је Манастирско. ↩︎
2. Гласник 21, стр. 12. ↩︎
3. Ево приче из које се види како је онда била ретка пара у народа. Стеван је, као дете, сваку ноћ страшно плакао. У то дођу у село некаки ећими (лекари) који су путовали по народу, дајући болесницима лекове. Чувши како Стеван плаче, ећим рекну:
   — Ово је дете ноћљиво, то јест, има болест да ноћу много плаче, и даду некакав запис, који ће га заварчити од плача. За запис је требало дати један грош, али нигде, ни у кога, није било гроша! Весела Стеванова мајка нађе у неке коне један грош, те плати детету лек, а после је, за тај грош, ткала кони платно равна 4 дана!… ↩︎
4. Кнежевина Србија, стр. 1120— 1123. ↩︎
5. Србијанка 3, 40. ↩︎