Живковић Василије, панчевачки прота, песник, рођен је у Панчеву године 1819 јануара 31, од оца Тодора и матере Софије.
Основну школу свршио је у месту свога рођења; гимназију у Срем. Карловцима; философију у Сегедину, а права у Пешти и у Пожуну 1837 и 1838. Богословију је учио у Вршцу, и хтео се је покалуђерити; али му, године 1845, умре отац на пречац, те се Васа ману калуђерства, и године 1846 би рукоположен за свештеника и постављен за пароха панчевачкога.
Године 1868, маја 23, на молбу панчевачке општине, јепиескоп Кенђелац постави Живковића за проту панчевачкога.
Прота Живковић пуних десет година био је учитељ вере у краљевској панчевачкој реалци и професор српског језика. Био је члан јепархијске консисторије, и члан митрополитске апелаторије од 1864 до своје смрти. А био је и члан одбора саборскога, који је израђивао уредбу, потврђену 10 августа 1868. Разним начином био је посланик на свим народним саборима од 1864, и увек се на њима одликовао разборитошћу, мудрошћу, сталношћу и познавањем црквено-народног живота Срба на оној страни.
Године 1883 одликовао га је вршачки владика Кенђелац „за ревносну и плодоносну свештеничку службу“ набедреником.
Године 1873 новембра 11, изабран је за председника црквене панчевачке општине, и то је звање носио до смрти.
Живковић је преминуо између 24 и 25 јуна 1891 у Панчеву, и оплакан је општом жалошћу целе панчевачке општине.
Живковић је био песник, и песник мио и сладак. Још за ране младости спевао је, и народу су омилеле песме:
- Радо иде Србин у војнике.
- Одби се бисер-грана од јоргована.
- Ко међ’ нама жена није. —
- Лепа мома и т.д.
Те се Живковићеве песме певају у свим крајевима Српскога народа тако да данас многи мисле да су то песме народне!
Живковићеве су песме растурене по разним часописима и листовима. Тако њих има: у Скоротечи, Срп. Народном Листу, Бачкој Вили, Голубици, Зимзелену, и у Подунавци.
Све се одликују чистим и лепим језиком. И у том је Живковић био претеча Бранку Радичевићу.
Најпознатије су му песме: Радо иде Србин у војнике; Одби се бисер грана; Ајдуци („Већ из густог луга купе се хајдуци“. Зимзелен 1837).
У Скоротечи (1842, бр. 3.) Љубопевац (позната песма: Та плавиш зоро златна); бр. 7. Љубичица (по Гетеу); бр. 17 Граничар (балада по J. H. Jogl-у Der Cordonist); бр. 29. У славу Њ. Св. Јосифа Рајачића; бр. 33. Цвет; бр. 38 Девојка; Гњурац (по Шилеру, Скоротеча 45 бр.); Рибар (Гете) 51 бр.; Мојему пријатељу Д. Тиролу Србину у Споменицу бр. 71; Чедоубитељка (Шилер) 74 број.
у Српском Листу Т. Павловића за 1842, бр. 27, Сави Текелији; бр. 29 Косово; бр. 48 Радост и Жалост.
У Бачкој Вили 1845. Лепа Маца (српске кћери чарнооке); Једној Српкињи.
У Зимзелену за 1847; Гроб Обилића; Баук (превод од Гетеа); Црни Ђорђе, за 1848. У славу Божију; Даће Бог; Младој Невести; Турској Раји; Југ-Богдан и његови синови.
У Подунавци (издавао Љ. Ненадовић) бр. 38. 1848 одзив на песму: Устај, устај Србине!
У Голубици 1844. Ода преузвишеном Србину Сими Милутиновићу.
Велика је штета што је Живковић рано престао певати. Његове се песме одликују особитом нежношћу. Оне све потичу из правога песничког осећања. Живковић је у својим песмама не само надвисио своје сувременике лепотом и чистотом језика, него и обликом и садржином њиховом.
Кад је Живковић навршио 70 година живота, онда му је писац ових врста послао ово писмо:
Пречасном Господину, Господину Васи Живковићу, Проти панчевачком, У Панчеву
Пречасни Господине,
Допустите ми, молим вас, да се у очи вашег сутрашњег дана сетим нечега из доба минулога!
Бејаше година 1849, месец јуни, дан 4, и све ми се чини субота. Случај је донео да неки панчевачки грађанин премине у Београду. Покојника су, као човека уважена, испратиле све београдске школе и сви наставници. Света је било на пратњи врло много, пуна пунцита Београдска велика црква. На опелу, после јеванђеља, на амвон изиђе свештеник, млад, здрав, лепа лика, крупних очију, смеђе косе и браде, висока стаса, и у целом веома мила слика. Он ожали покојника гласом пријатеља и свештеника. Моје детиње очи осташе на беседнику.
— Ко је овај попа, што овако слатко беседи, и што се овако дивно држи у беседи, питали смо ми ђаци један другога?
— То је панчевачки парох Васа Живковић, рече један од наших професора.
— Зар онај, што је спевао: „Радо иде Србин у војнике“?
— Он исти!
Ја заборавих и покојника, и сву многобројну пратњу његову: само сам гледао његова посмртна беседника!
Прођоше, после тога случаја неколике године. Једнога вечера у мојој кући бејаше неколико мојих пријатеља. Неко од њих затражи од мене да што лепо прочитам на глас. Маших се за Суботићев 3борник, прелистах га, одабрах, и прочитах на глас: „Шилерова Гњурца“. Сласт је била толика, да су неки, после тога, ту песму научили на памет. И име Васе Живковића, кроз кога смо провидели и душу Шилерову, сваки се час захвално помињало међу нама!
Опет су године терале године, и декада је потискивала декаду.
Освану 9 септембар 1888; у Народну библиотеку уђе к мени човек светитељског лика и одела: стасит, ведар, светао, украшен сребром од година, он само назва Бога па — стаде.
Скочих брже к њему, примих му Бога, и замолих да седне. Он ми знаком обавести да га оставим на миру.
— Ја страдам од тешког засипа, рече он, пошто малко дахну: — и кад ме тај наступ снађе, морам стати где било да било: то ми је једини лек!
Стајао сам, и пун задовољства гледао лепу слику часне и срећне старости.
— Дошао сам, настави гост даље: — да вас видим, да вас лично познам, и да вам кажем како радо читам све ваше књиге, а особито Поменик, који баш сад излази…
И ко је тај мили гост? То је главом онај млади и лепи попа из Београдске цркве од 4 јуна 1849; то је певац милих Србима песама; то је преводилац Шилеровог Гњурца; то је онај који је био миље мојему оку и мојему уху, па ми сада уз ондашње даре приноси сасвим нове!
И тај трудбеник у винограду Господњу, тај мили песник наших младих година, тај слатки беседник из доба нашега учења, сутра срета, здрав и задовољан, уважен и поштован, своју седамдесету годину!
Није ли право и слатко да ми оба захвалимо милостивому Богу: — он, што је ту годину дочекао, а ја — што му је могу овако од свега срца да честитам?
До виђења, пречасни Господине, мили наш слављениче!
— 30 Јануара 1889. У Београду. Сав Ваш М. Ћ. Милићевић
На ово је Прота Живковић под 15 маја 1889 одговорио овим писмом:
Господину М. Ђ. Милићевићу, Библиотекару, У Београду
Многопоштовани Господине, Драги пријатељу!
Ево је прошло много дана — не смем ни казати колико — како сте ми љубав и наклоност поклонили те ми честитасте јубилеј моје 70 годишњице, и ту своју честитку накитисте разношарним мирисавих цвећем хвале и величања мене недостојног слуге Божијег и Народног, а поред тога и одвише ме окадисте тамјаном и измирном, том „жртвом вечерњом“ живота мога, који је већ доспео на запад сунца, што црква наша назива „свјетом тихим“.
Па од тог миомирног кадила, и „благоуханијем“ свеже ките мени у част узабраног не ексотичног, не художественог, но милог пољског цвећа што ми га на дан 31 јануара о. г посласте — опијен и занесен… јели чудо, што и после тако дугог времена још се не осетих довољно оснажен и трезвен, да на драгоцено и веома ласкаво писмо ваше од 30 јануара о. г. онако одговорим, као што би пристојало, и с тога не упишите ми то, поштовани пријатељу, у грех или нехат или неучтивост, но једино вашем слатком и заносном „опијуму“, који ја први пут у мом дуговременом животу окусих, па једва се ево сад освестих, к себи дођох и сетих се вајне љубави а своје дужности, да вам изречем своју најтоплију захвалност.
Примите дакле ову моју изјаву као знамење праве и искрене извине, и знајте да ми је теже на једно ваше писмо одговорити но на свих стотину телеграфских и до 50 писмених честитака, што их примих са свију страна народа нашега о јубилеју моме од пријатеља, познаника, и добрих људи. А ви ми остасте последњи али и најдражи честитач, јер свима се одужих на брзо, а вама у „једанаести час“, но у толико усрдније, радије, и својскије одзивам се са Ве́е́е́лико хвала, и са још већом жељом: да и Вас Господ Господстујућих сподоби, да још дубљу и срећнију старост спојену са безобличним и необуревајемим здрављем (него ја:) у свом домаћем, весеља и задовољства пуном храму, телесно и душевно чио дочекате и слатко проживите, те да стечете много више признања и славе, него ја незаслужни „дрјахли“ „старец“, јер сте ви за много мање времена, али великим трудом прибрали и од заборава отели и сачували неисказано много блага и драгоцености за народ наш и историју што ће, ако Бог да, тек потоњи нараштај потпуно оценити, и цену ту, која и данас има знамениту вредност устостручити, као што то бива с реликвијама славних мужева, међу које вас сви поштени и правични људи убрајати морају, у награду за необично тешки подвиг око Поменика и васкрсенија неумрлих и готово заборављених јунака на бојном и културном пољу.
Ви сте до сада толико урадили, да вам се и најбољи наши родољуби до земље поклонити морају; ви сте у свом изврсном делу „Кнежевини Србији“ сковали дијадем, а у делу „Краљевини Србија“ крунисали сте Српство, али тим и себе, — у тим делима овенчасте неувелим венцем, а класичним „Помеником“, тим Српским Плутархом, дигли сте себи споменик aere perenius, јер сте многа знатна имена преславних бораца и заточеника, праотаца, отаца, и браће наше из пусте гробне помрчине извели на видело, за које нек вас награди Господ Бог… а Српство није тако ни толико богато да Вам врати мило за драго!
Овако сам ја о вама и пређе као непознати мислио, јер сам пратио рад ваш на књижевном попришту; а кад се мало познасмо, и кад ме обрадовасте и изненадисте реченом писменом честитком, коју ја у оном руху свечаном заоденуту заиста заслужно нисам зарад оно неколико мојих песмица из младићског доба мога, јер бејах свагда само обични дилетанат, а не „богодухновени песник“… е та честитка беше ми над свима осталима најлепше признање од човека, који и у мало тражи да нађе нешто, што није за одбацивање, и тим се ја поносим и толику љубав и одликовање мојих сићушних заслуга ја нигда заборавити не смем.
Прочитавши Ваше писмо више пута са сладошћу, помислио сам, и приметио сам и другима, мени љубазнима, да се ни мало не чудим, а чудио сам се доиста, читајући монументални Поменик Ваш и наш: како је било могуће да сакупите онолико дивног материјала, грађе, и сваковрсних података за све оне знане и незнане бесамртнике, јер ено у цењеном писму вашем нађох и о себи нешто, што сам давно заборавио, потсетисте ме и на погребни дан оснивача проповедничког фонда, великокупца панчевачког Васе Бркића, којега за бежаније наше саранисмо у Београду 4 јуна 1849, и ком у славу ја у Београдској катедралној цркви изговорих надгробну беседу, а ви се и те маленкости сетисте после 40 година, па се онако похвално о мени изразисте!
Па како Ви о многом чему рачун водите и тубите чак и ситније ствари, уверих се и приликом мог првог састанка с Вама јесенас о прослави Вуковој, о чему такође споменусте у свом писму — то се заиста мора узети као чудо нечувено, јер је то необично памћење… живо и уба ретко, и Бога ми, да није тога, неби ни Поменик био онако потпун и огроман, па ни истинит у појединостима, а камо ли у целини онако обилан и интересан.
Хвала Вам и опет драги пријатељу и честити Србине на пријатељској пажњи, и задржите ме у љубави и наклоности и даље а ја ћу се молити Богу нашему, да Вам дарује дуголетни живот, да зреле и слатке плодове умнога рада Вашега с богате трпезе књижевног подвига вашега уживамо и ми старији и наша млађа браћа, којој ћете ви свагда као узор светлити, што искрено жели
— У Панчеву, 15 маја 1889, Ваш, Прави поштоватељ, В. Живковић с. р., прота.