Дучић Нићифор, архимандрит и књижевник, рођен је 21 новембра 1832, у селу Лугу, на реци Требишњици у Херцеговини.
Књигу је почео учити у манастиру Дужима, где је стриц његов Јевстатије био архимандрит. По жељи овога свога стрица, Дучић се је закалуђерио још године 1849.
Доцније архимандрит Јевстатије узме овога свога синовца Нићифора, и његова вршњака Герасина Перовића (данас је митрополит у Мостару), и доведе их у Београд, у семинарију, да уче богословију.
По свршетку београдске богословије, Дучић се врати у Херцеговину, у свој манастир. Онамо је у почетку радио као наставник; али га Вукаловићев устанак увуче у борбу с Турцима.
Последице Вукаловићева устанка одведу Дучића 1862 у Црну Гору, где је добио управу над основним школама, и 1864 установио је на Цетињу богословију.
Из Црне Горе Дучић је прешао у Србију, и овде је остао до смрти. Дучић је учествовао у оба наша рата с Турцима, командујући добровољцима на Јавору и према Новој вароши.
У мирно време Дучић је бивао библиотекар Народне библиотеке, и управник државне штампарије; администратор жичке јепархије, и потпредседник духовнога суда. Нуђено му је и владичанство, али се он те понуде није хтео примити.
Последњих година свога живота, находећи се у пенсији, Дучић је прибирао своје списе и штампао их у свескама. Мислим да их је изишло девет књига.
Преминуо је 21 фебруара 1900 после дуге грудне болести, и свечано је сахрањен код Никољске цркве на Новом гробљу 23 фебруара.
Дучић је, како се из судских аката види, оставио готовине и хартија од вредности на 59.744,04 динара.
Ову суму суд је, по завештању Дучићеву, распоредио овако:
- Српској Краљевској Академији Наука да припадну 40 акција Српске Народне Банке, у вредности 16.800 дин.; 5 комада 2% срп. држ. лозова, у вредности 400 дин.; и 5 комода срп. држ. дуванских лозова у вредности 50 динара. Свега у вредности: 17.250 динара. Од ове суме образоваће се под његовим именом фонд, ради награђивања извесних књижевних радова.
- Библиотека покојникова, која се састоји из 4.824 књиге на разним језицима, у вредности 30.000 динара, припада Богословији у Београду.
- Српском Народном Музеју да се предаду сва архимандритска и сва светска одличија, која нису процењена, као и одело и оружје покојниково; 1 ћилибарне бројанице и 1 златно перо с увлаком.
- Цркви Св. Саве предате су иконе Матере Божје Иверске и Св. Ђурђа.
- Разни поклони у стварима предати су покојниковим сродницима.
- Из готовине, која се у маси налази, рачуноводство судско има да исплати ове легате:
Манастиру Дужи у Херцеговини 500 дин. у злату; Цркви Св. Саве на Савинцу 100 дин. сребра; Братству, удружењу богослова у Београду, 100 дин. сребра; Монашком удружењу у Србији 100 дин. сребра; Свештеничком удружењу у Србији 100 дин. сребра; Друштву за сиротну децу у Србији 100 дин. сребра; Друштву за глухе и неме у Србији 100 динара сребра; Друштву Св. Саве у Србији 100 дин. сребра; Општини београдској за сиротињу београдску 100 дин. сребра; Цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици 100 дин. у злату; Српској школи у Требињу 100 дин. у злату; Манастиру Цетињском у Црној Гори 200 дин. у злату; Манастиру Житомишљићу на Неретви, у Херцеговини 100 дин. у злату; Српском певачком друштву „Гусле“ у Мостару 100 динара у злату; Српском певачком друштву „Слога“ у Дубровнику 100 дин. у злату; Српском певачком друштву „Слога“ у Сарајеву 100 дин. у злату; и друштву Братство Св. Саве у Карловцима 100 дин. у злату.
Дучић је био човек вредан и уредан у сваком свом послу. Његово је свако и најмање писамце написано марљиво, читко и лепо; и свако је имало и спољашњу форму и величину хартије према унутрашњој садржини. Својим пријатељима и људима уваженима, Дучић је редовно чинио посете, и свакад о славама и благим данима слао им пријатељске честитке, а миловао је да се и њему така пажња указује.
У оделу калуђерском, он је свакад био обучен чисто и укусно. У кући својој намештај и трпезу држао је тако да би многа госпођа домаћица имала шта научити у тим пословима од њега.
У опште је живео као човек господин а не као испосник калуђер. Да, он се је и иначе разликовао од своје браће црноризаца. Ево како:
Дучић је и војевао и писао; и писао је доста, писао готово увек. И у том писању он није радио као његови претходници, који напишу књигу за дивљење и поуку нама потомцима својим, па се на крају тек овако запишу:
„Ово писа најмањи међу јеромонасима, ком је отаџбина гроб; земља мати; а богаство греси!“ Те ми, гледајући оволико поништавање самога себе, не знамо ком да захвалимо за тако похвалан рад. Не! Дучић је писао и о себи; он се старао да се о њему зна све што се буде желело знати. За то се о њему и може наћи доста биографских бележака и на доста места. Хвала му за то!
Био је човек врло висока раста, правилно развијене снаге, али главе омање спрам величине тела. Коса му се одржала до смрти; и косу и браду подкресавао је: пред крај живота обе су га биле седином украсиле. У опште Дучић је био врло лепа и пријатна физичка фигура.
Беседничкога дара није имао. Глас му је био танак, слабачак, а беседа испрекидана без течности и без хармоније. И беседио је и писао јужним говором.
У диспуту могао је врло ласно љутнути се, ма да је умео и отрпети немилу реч; али писани напад никад никакав није остављао без одговора. У овим приликама изневеравала га је она иначе у животу показивана великодушност и промерени такт…
Велика му хвала за љубав, коју је и на самрти посведочио према мајци Србији, и према народу чији јесте син!
Нека му је до века земља лака и светао спомен међу браћом!