Дољанчевић Радован, син Аћима Дољанца, из Остружнице.
Године 1808, када су се сабрали младићи у ону Велику Школу, у Београду, коју је био уредио Југовић: онда је међу њима био и овај Радован из Остружнице, а био је и Алекса, син Карађорђев.
И игре и разговори у ових младића личили су на оно што је онда бивало у Србији, међу њиховим оцевима. После једног неупутног поступка Карађорђевог, Радован ће рећи своме другу Алекси, сину Карађорђеву:
— Ако и ти овако смушено будеш радио, кад дође време да управљаш народом, не био који сам, ако те овим пиштољем не убијем! Те добро упамти!…
То је Милутиновић слушао својим ушима, па му за то и довикује у Србијанци:
„Дољанчевић Радоване дрски,
Што кубуром српску принцу претиш,
Ако б’ негда безразложан био!1“
Изашавши из школе, Радован је, неко време, био писар у Совету, а после се запопи, и оде у Остружницу.
Године 1829, видимо га међу уписницима на Вукову Даницу, као свештеника остружничког.
Поп Радован је, и у чину, осећао неодољиву мржњу спроћу Турака, и сатирао их је где је кога стигао или срео.
Некакав Ахмет Лозница, сремљански спахија, зарече се у Београду да ће, у Остружници, усред по дне, убити ма кога Србина. Дошавши у Остружницу, сретне на самом мосту неког Спасоја Воденичара, па потегне ножином и тешко га рани, и још га гурне под мост у воду!
Спасоје, човек крупан и грлат, рикне као лав, и позове у помоћ! Турчин стругне. Али га сретне Поп Радован, обори каменом с коња, веже и доведе у село. Ту је несрећник зло прошао…
Поп Радован је, осем тога, побио много Турака, баш и мирних људи. На многе тужбе, Кнез Милош заповеди те га владика обрија. После тога, Радован је живео код своје куће, као и други сељаци.
Једном је владика Мелентије долазио у Остружницу, и нудио га да му врати чин; Радован није хтео, јер му је већ била умрла жена, па је био намеран женити се другом.
Он је умрьо у Остружници од сухе болести, и укопан је у селу код цркве.
- Србијанка 3, стр. 101. ↩︎