Добрњац Петар (Тодоровић) родио се у селу Добрњу, у нахији пожаревачкој, године 1771. Од места у коме се је родио, прозван је Добрњац.
У младости је, неко време, хајдуковао, а после је трговао живим малом и другом ситницом.
Године 1804, чим се чуло за устанак, Добрњац је окренуд Мораву за собом, и био је буљубаша под командом Миленковом, имајући под собом мање старешине: Момира, из Лучице; Пауља, из Горње Млаве; и Илију Стошића, из Хомоља.
Године 1805, на Иванковцу, против АФис-Паше Нишког, био је Добрњац заједно с Миленком, и прославио се тако да га је Совет, ни крају те године, звао бимбашом, и војводом.
Године 1806, бранећи Делиград од скадарскога Ибрахим-Паше, стао је у ред првих старешина у Србији. Тада су жене у Београду певале:
„Господар Петар на цареву друму:
Он ми чека седам паша војске,
И осмога царева везира!“
Године 1807, Добрњац се је одликовао у боју на Малајници.
У то доба, Добрњцу је било главно место Делиград, где је сузбијао силу турску која је, низ Мораву, надирала у Србију. И сво је било добро и славно, док је Петар командовао Делиградом и оним крајем.
Али, у почетку 1809, дође у Делиград за команданта Милоје Петровић Трнавац, и Добрњац је тада морао слушати Милојеве заповести. То Петра толико огорчи да је, после, радио без воље, што је год радио.
Године 1810, Добрњац се је одликовао у освајању Кладова, у ком месту, пошто је освојено од Турака, остао је као старешина.
Диздар Фетисламски, излазећи из града, пољубио је праг на вратима градским, и предао кључеве од града рекавши:
— Халал олсун!
Године 1811, о малом Божићу, не хотећи примити уредбу коју су смислили Младен и Карађорђе, Добрњац је, заједно с Миленком, протеран из Србије, и отишао је у Русију, где је добио од Цара 300 дуката пензије на годину, па је, уз то, трговао закупљујући спахиска имања. И тако је живео врло лепо.
Кад је Србија пропала 1813, и кад су се, доцније, они који су Добрњца прогнали из отаџбине, сами видели у туђини, као прогнаници, онда су се неки, кад и кад, виђали с њиме.
Кад су Срби, 1815, на ново устали на Турке, онда се Кнез Милош, неколиким писмима, обраћао Добрњцу, и молио га да се заузме онамо у Руса за какву год помоћ и олакшицу Србији. Кад је пак дознао да су се Петар и Миленко умешали у влашку буну, 1821, онда им је писао да буне не преносе у Србију, и да и сами овамо не долазе!
Добрњац је, у последње време, боравио у Јашу. Једном, на Петров Дан, међу другим гостима, дође и Јеврем Ненадовић, да му честита имени дан. Том приликом, Добрњац прекори Јеврема за некакву неправду у подели оне помоћи коју је Русија давала српским бегунцима, и за велико хвалисање себе и својих заслуга. Јеврем се стане бранити; веле, реч на реч, дође до тога да се они сваде, и домаћин госта истера из своје куће, изруживши га као никаква човека.
Ово прича кћи Добрњчева, г-ђа Љубинка, која још живи у Београду.
Према овоме, ваља ценити оно што је Јеврем Ненадовић причао за пропаст на Каменици 1809, у Гласнику 3, стр. 154.
Добрњац је имао на руци отворену фонданелу, због ревматизма. Како је трчао по мошијама, које је држао под закуп, та му је фонданела зазебла, од чега га удари промт (запаљење?), те он, после шест дана боловања, умре у Јашу, 6 октобра 1831, и буде сахрањен 7 октобра, код цркве Св. Спиридона. На самрти нашао се при њему од Срба само Теодор Хербез, који му је свећу додржао.
Добрњац је био човек крупан, пун, и више плав него смеђ. По нарави, био је шаљив, и не само говорљив него управо речит: кад би што, говорио, тако је лепо намештао, као да чита из књиге. Као старешина, био је велики јунак, и, особито, умео је људе к себи привући и наговорити да га слушају; непогодан је био врло према онима који су хтели да му заповедају1; а према својих подручницима и друговима био је врло љубазан. Издашан и чазбен био је за чудо. Његова је кућа била отворена, и сто постављен за свакога, ко би год откуд наишао. Па не само што је овако дочекивао и частио, него је и новаца давао и на поклон и у зајам, кад би ко, у потреби, заискао, а у њега би се десило. Кад би коме што дао у зајам, онај се није морао старати како ће му вратити, а и он од кога би што узео, нека се овај не брине у што ће оне новце оставити.
Једини он, од свих војвода онога доба, био је глув и слеп према женској лепоти.
Добрњац је имао два сина; оба су умрла у Петрограду, у кадетском корпусу, и кћер Љубинку, која је била за Поп-Лучиним сином, Кузманом, и која и данас (1887) живи овде у Београду.
- Може бити да се је ова особина његовога темперамента косила с нарави Карађорђевом, за кога се зна колико је био прек, и колико је мало трпео поговара. И, зар, с тога је вожд и изрекао оно драстично поређење, које се не може записати, али га знају сви сувременици. ↩︎