Дмитровић Ранко, свештеник из села Рудоваца, у нахији београдској.
Кад је, после пропасти 1813, а особито после несрећне Хаџипроданове буне, турска сила Србију била тако стегла, да се већ дихати није могло, онда су се први људи из нахија: београдске, рудничке, и ваљевске, састали на пивници овога Пола Ранка из Рудоваца, која је била у долини реке Пештана, 1/4 часа од села, у густом лугу, под Милићевим Брдом. Ту су се скупили: Алекса Лазаревић, Прота из Шопића; Милутин Савић Гарашанин; Теша из Гараша; Васа Сараманда, из Буковика; Мијаило Марковић, из Трбушнице; Ниџа Арсенијевић, из Прогорелаца; Добрица из Даросаве; Милован Бошковић, опет из Даросаве; Радојица из Крушевице; Јеремија Велбабовић, из Чибутковице; Радован Стаменић, из Петке: Јован Стојковић, из Кука; и још многи други.
Међу свима тима падала су у очи два свештена лица: домаћин, Поп Ранко, и боговађски игуман Авакум, коме је Ранко падао брат од ујака.
Родољуби ти најпре су се помолили Богу, па је онда Игуман Авакум осветио водицу, и све их заклео на часни крст и свето јевађеље, да ће: на ново устати на Турке, само док се Милош измакне из турских руку; и да ће њега узети за вођа устанку, а ако не би хтео, да ће га сами убити1.
После таке заклетве, завереници су се разишли свак на своју страну, спремати се, и бити непријатеље, где се год може.
Кад је таковски устанак букнуо, Ибшир Ђаја-Паша, идући из Београда ка Чачку, ударио је на Рудовце; ту га је дочекала чета устаника, и прочаркала се мало с његовим ратницима. Ћаја је, после тога, трећи дан Васкрса, спалио Попу Ранку кућу, и све стаје око куће.
Није се потло ништа даље сазнати о животу Поп-Ранкову. Прича се само да је био у првим бојевима другога устанка, да је добио коња који је умео дићи се на стражње ноге, и на њих две ићи као то иде човек!
Поп Ранко је умрьо 1820, и укопан је са северне стране старе Барошевачке Цркве. На гробној плочи само му се ово може да прочита:
„Здје почивајет раб Божји јереј Ранко Дмитровић“.
То је све.
Нека му Бог да у рају насеље, а од потомака нека му је вечно захвално сећање!
- Милутиновић, Историја, 119. ↩︎