Давидовић Димитрије родио се у Земуну, 13 октобра 1789, од оца Гаврила и матере Марије.
Основну школу свршио је у Земуну; отац га је хтео дати у школу грчку, да научи грчки, али Димитрије, дечко врло упоран, не хтеде ни по што шћи грчком даскалу, за кога је мислио да се од даске зове даскало.
Доцније се је много кајао што је тако био непослушан, али — што је прошло, није се враћало.
Гимназију је учио у Карловцима. На крају шестога разреда, Давидовић се нешто замери своме професору Храниславу те, с тога, буде искључен из школе.
Из Карловаца оде у Кезмарк, те сврши прву годину философије, а другу годину оде те сврши у Пешти, па онда пређе у школу медицинску, у којој је учио три године, увек одлично напредујући у наукама.
Ово се догодило године 1811, када је Димитрију била двадесет друга од рођења.
Из Пеште Давидовић оде у Беч, те продужи медицинске студије. Бавећи се у Бечу, Давидовић се удружи с Димитријем Фрушићем, те у аустриске владе израде допуст, и почну издавати Српске Новине. Овај посао Давидовић је, најпре, радио заједнички с Фрушићем, а после, свршивши четврту годину медицине, остави школу, и сам се са свим ода на књижевност.
Тако је Давидовић, од године 1813 до 1821, уређивао у Бечу Српске Новине, које су онда, у свем српском свету, биле једини српски гласник о народу српском! Издајући новине, био је настао и добио допуст, те је и српску штампарију набавио, а то се, у оно време, узимало као огромна народна тековина.
Тој тековини је Фрушкогорски певац спевао оду, пуну патријотскога жара, која се и данас може у сласт прочитати.
Поред Српских Новина, Давидовић је, од 1815—1821 (осем 1817) издао шест књига Забавника, с лепом, одабраном садржином која је, готово сва, изишла из његова пера.
Године 1821 штампао је кратку Историју Српског Народа.
Бавећи се у Бечу, оженио се је, 18 маја 1817, девојком Савком Диомандином, из Пеште.
Ова жена, родивши му сина Светозара, умре после порођаја, а он се, 26 јануара 1819, ожени другом, по имену, Јеленом, с којом је изродио другу децу, и с којом је живео до своје смрти.
Године 1821, новембра 14, прешао је у Србију, и Кнез Милош га је поставио за секретара своје канцеларије.
у тој служби остао је дуго, и радио је много, врло много.
Кад је, године 1829, септембра 2, у Једрену, углављен мир између Русије и Турске, Давидовића је Кнез Милош, с депутацијом, 5 новембра, послао у Цариград да, према том уговору, представи захтеве Србије. Из Цариграда се је Давидовић вратио тек о Митрову дне 1830, пошто је, дотле, Порта већ дала Хатишериф од 3 августа 1830, у ком су била одређена права ондашње Кнежевине Србије.
На Светог Андреју (30 новембра) 1830, Давидовић је, по заповести кнежевој, на Врачару, где је сада порта Палилулске Цркве, на Хумци која се познаје и данас, тај Хатишериф читао и објашњавао скупштини пред Кнезом Милошем и београдским везиром. До тога дана, Давидовић је завијао око главе шал, као и све друге српске старешине, по прочитању пак тога акта, одавио је шал и послао га кући, а на главу је метнуо другу капу.
Године 1831 ишао је, по други пут, у Цариград ради народних послова, и бавио се је онамо неколико месеца.
Године 1833, фебруара 3, послан је, о депутацијом, по трећи пут у Цариград, с предлозима од побуњених нахија. Одонуда се вратио месеца септембра, а новембра је већ издан накнадни Хатишериф. Тада су с Давидовићем били Лаза Тодоровић и Стојан Симић. Тада је Давидовић добио од Цара Николе орден Светога Владимира четвртог реда.
Поред свих својих службених послова, Давидовић је доспевао да ради и у књижевности: описао је Жичу (Летопис 2. 1828), издао Забавнике за 1833, 1834 и 1835; а године 1834 и 1835 уређивао је и Српске Новине, прве у Србији.
Првих дана године 1835, букну у Србији Милетина Буна. То је био један опор протест против оклевања с којим се уводило правно стање у Србији. Људи су тражили: да лична и имовна права буду заштићена редовним судовима, па кад се то није на време дало, јавио се је овај опори протест и захтев.
Кнез Милош, да би задовољио народ, обећа сазвати о Сретењу (2 фебруара) скупштину, и тада, дати Србији устав. Тога ради повери Давидовићу да Устав напише.
Давидовић, човек одушевљен за идеје слободе, и малко идејалиста по уму, једва дочека ту прилику, и навезе у Уставу све слободе које је ондашње напредно мишљење у Јевропи сматрало као највећу народну тековину.
Кнез Милош, здраво ценећи прилике у којима је, говорио би му чешће:
— Кумашине, чиниш ’волико, очи отварај, гледај што пишеш, да после немам нове главобоље!
— Не брините се, Господару, одговарао је Давидовић: — Србија има независно внутрење правленије: ви можете своју земљу уређивати како нађете за најбоље!
— Е, мој кумашине, да је то јахати коња, пасати сабљу, и бити се с Турцима, знао бих ја и сам шта бих радио, али то наше независно правленије мора да се повија по сваком јаком ветру. За то ти гледај шта пишеш!
Устав се написа, и, с великом свечаношћу, прогласи.
Давидовић, по проглашењу тога устава, поста министар унутрашњих послова а, за време, управљао је и министарством просвете.
Не прође много по обнародовању тога устава, а Кнезу Милошу стигоше горки прекори од Порте, од Русије, и од Аустрије као сусетке.
Кнезу се замерало: што се повео за Давидовићем, те у Устав унео неке „виговске идеје“, које су, говорило се, опасне за суседе! Даље се је тражило да се Давидовић, као такав човек, удаљи од послова.
Кнез Милош, љут по нарави, овде плане са свим праведно, јер је све то предвиђао и говорио Давидовићу, па га није послушао. Давидовића је кривио и што је такав Устав написао, и што га је у врло много егземплара штампао, и што је све друге реформе објављивао у новинама.
За то, 16 марта 1835, одузме од Давидовића уређивање Српских Новина, и преда га Димитрију Исаиловићу.
Давидовић, удаљен од послова, а човек слаба здравља, остави Крагујевац, и пресели се у Смедерево, ближе води и лекарима оностраним. У Смедереву, помоћу браће Симића, купи, за 300 дуката, добарце Ћириловац, и почив, у вароши, градити кућу на два боја; или је није ни довршио, него је, онако недовршена, продата после његове смрти.
Давидовић је удаљен од послова 4 маја 1835.
Те године, 9 јула, приспе у Србију Барон Рикман, посланик Цара Николе. И овај је жестоко кудио све што је урађено о Сретењској Скупштини.
У исто време, Кнез Милош се је спремао да иде у Цариград, Султану у походе. Па, полазећи из земље, остави на свом месту брата свога Јеврема, а уједно (13 јула 1835) постави Давидовића за, саветника, и заповеди му да буде заједно с г. Јевремом у двору крагујевачком, и да се находи Јеврему на руци у свачему.
Док се је Кнез бавио у Цариграду, пребацивали су му и Турци, и Руси из посланства, што још држи уза се Давидовића, кога су они сматрали за узрок свему незадовољеству дворова против Кнеза и Србије.
За то је Кнез Давидовићу, и после, давао плату, али га у послове није звао.
Кад му се Давидовић пожалио на то стање, он му је, 12 септембра 1836, овако отписао:
— Ви сами знате ко вас у нашој служби не трпи!
Давидовић поиште пасош да иде у Влашку, а Кнез одговори:
— Онај који те овде гони, ни у Влашкој те не ће оставити на миру; него седи где си!
Давидовић, по нарави жустар, а сад још и болестан, пише Кнезу, и, међу другим разлозима, вели овако:
— Ласно је рећи: „седи где си“, али је тешко то учинити, кад се нема о чем живети!
С пролећа 1837 дође Давидовићу позив да иде ка Кнежевићима Милану и Михаилу, и да састави план за њихово школовање. Ма колико да се је томе радовао, ипак, на тај посао није могао отићи, са своје болести која га је била веома обрвала.
Давидовић је умрьо у Смедереву 25 марта 1838, и укопан је чело олтара Горње Цркве. По жељи његовој, гроб му покрива, бели студенички мрамор с овим записом: „Димитрије Давидовић сав Србин“.
Давидовић је, осем српског језика, знао немачки, латински, и француски, а разумевао је и руски.
Био је члан Ученога Друштва у Кракову још од 1820 године.
Давидовић је био од ситних људи, сув, богињав, очију слабих, трепавица црвених, са чега је, пре времена, морао носити наочаре.
Његова добро погођена слика налази се у Београдском Народном Музеју.
После себе, Давидовић је оставио два сина: Светозара и Милана, и кћер Савку. Кћи му је умрла 1841, а оба сина су преминула као нежењени људи.
Године 1864, Кнез Михаило, находећи се у Смедереву о берби, зовне свога дворског управитеља, г. Настаса Јовановића, па му рекне:
— Отидите Горњој Цркви, нађите гроб пок. Димитрија Давидовића, разгледајте место, па пишите у Беч, да се начини и пошље леп гробни споменик покојнику!
Г. Јовановић узме са собом и Милана Давидовића, сина Димитријева; оду на гроб и разгледају место, па онда Настас Милану каже, какав је налог добио од Кнеза.
Чувши то, Милан одговори:
— Ја сам веома захвалан Његовој Светлости, што жели показати своје уважење према покојном оцу моме, али то не може бити;
— А зашто? упита Настас.
— За то што је отац мој тестаментом наредио:
- а. да се сахрани у Србији;
- б. да му се гроб покрије каменом из Србије, и
- в. да му на плочи буду само речи: Димитрије Давидовић сав Србин.
А кад би се, сада, урадило то што жели Кнез, мене би савест гризла!
С тога намера Кнеза Михаила није ни извршена…
Године 1884 покрене се у Смедереву мисао: да се Давидовићу, на гробу, дигне споменик; и, у то име, склопи се одбор који ће се бринути о извршењу га мисли. Али неко изађе и каже, да је Давидовић био у немилости код Кнеза Милоша те му, божем, с тога, не треба дизати споменик!!
Ово је толико смешно, да му се никако не може веровати, него ће пре бити оно што је смело и Кнеза Михаила, те заслужном књижевнику, и секретару оца свога, није могао дићи споменика, као што је желео.