Гучанин Милутин (Илић), прота драгачевски, родио се у селу Гучи, 1739 године.
Протини преци, досељени из Херцеговине, звали су се Радешићи. То је било, вели прича, пре косовскога боја. После Косова пак, након много времена, живео је у Гучи неки кнез Ђуђа из рода тих Радешића. Кало кнез сеоски, Ђуђа је збирао од својих сељака порезу, и предавао је Турцима, те ови никад нису долазили у село Гучу.
Једном, пошто је Ђуђа био покупио и предао порез, ударе Турци на село Гучу. Ђуђа им се одупре, али у том боју погине, и Турци, иза тога, дођу његовој кући, па му све исеку, поробе, попале, и оду. Само двоје мушке деце, Ђерман и Ђерасим, некако се скрију од Турака, и остану живи, а срећним случајем остане у животу и мајка њихова, која се није десила дома, кад су Турци кућу поробили.
Син овога Ђерасима звао се је Илија, а овога Илије син је Милутин Илић, прота драгачевски, који се је обично звао Прота Гучанин, по селу Гучи, у ком је седео.
Прота Милутин, човек у годинама, а од тако старе и чувене породице, био је веома уважен још до устанка 1804. Петар Јокић воли: „Проту Гучанина слушала је његова нахија као Светог Краља!“
Има једна песма која казује како је Прота Милутин, трећи дан Тројица, 1806, на селу Лопашу, у Драгачеву, срео Сарајавског Орд-Агу, разбио га, и главу му одсекао.1
У прво време, Прота Милутин је било под врховном командом војводе Милана Обреновића, а у Драгачеву је сам управљао.
Године 1811, дана му је војводска диплома којом су под његову власт стављена ова драгачевска села: 1. Гуча, 2. Рогача, 3. Осок, 4. Марковица, 5. Којић, 6. Тијање, 7. Турица, 8. Иритари (Рти?), 9. Дучеловићи, 10. Тучково, 11. Дрен, 12. Чучаник, 13. Негришори, 14 Лисица, 15. Прово, 16. Пилатовић, 17. Капица, 18. Пожега, 19. Бакионица, 20. Пријановић, 21. Лопаш, 22. Краварица Доња, 23. Краварица Горња, 24. Вирово, 25. Церово, 26. Трешњевица, и 27. Миросаљци.
Тим ћеш селима командирати, вели се у настави од 11 јануара 1811, и рачуне од свашта давати, а у договору с господаром Новаком, и с Милићем Радовићем. Да изберете од нахије два или три кмета за судије у магистрату, у Карановцу, и које изберете, да пошљете у Совет да се поуче, како ће поступати.
Четири мезулане (поште) да уредите; једну у Карановцу, другу у Трстенику, трећу у Гучи, а четврту у Пожези. Свакој мезулани да купите по четири коња, и да погодите по три момка. Трошак за то да разрежете на нахију.
Ви, војводе, да уредите у сваком селу кнеза сеоскога, који ће, са селом, оградити кошеве и амбаре за десетке, и вама рачун давати.
Ви старешине да се не мешате у свештенички и духовнички чин, којим имаде Митрополит да суди.
Ви старешине где се који на суд позове, одмах оному да идете, а млађе где који што учини, похара, или убије да га имате ухватити и суду предати. Ком магистрат не може пресудити слаће га у Совет.
Особито за свашта да јављате Совету и нама, како за здо тако и за добро.
Што се ком определи оним да буде задовољан!
Најпосле се наређује „да се од нахије пошаље 10 тобџија и 5 добошара, на науку у Београд.
Сваки од своје кнежине главе да препишете, и нама да јавите.
Од муниције, свака три месеца, Совету рачун да дајете!
Како је Прота већ био човек стар и слаб, Карађорђе је одредио сина Протина Ђоку, за једнога војводу драгачевског. И на Ђокино име више пута је писано од вождове стране у Драгачево. Тако, на прилику, један пут му се пише, да не дира у туђе њиве и ливаде, да од земаља које су биле турске, узме себи само једну добру ливаду, а све друге турске баштине да остави сиротињи; други пут — да хвата хајдуке, и да стеже јатаке, а ако не ће, изгубиће старешинство; трећи пут — да од досељених Херцеговаца не тражи пореза, ни кулука: они ће то давати својему војводи Ђолу; четврти пут — да иде с 300 момака у Београд, да чува град, итд.
Несрећне године 1813, Прота Гучанин, стар и болан, нити је бежао из отаџбине, нити се је предавао Турцима, него се је склањао по шумама и манастирима, докле га и смрт не уграби, 14 јануара 1814, у Манастиру Св. Тројици, у Овчару, где је и укопан.
Данас се још може прочитати, с десне стране цркве, на белој плочи ово:
„Зде почивајет раб Божји Прота Милутин Илић от села Гуче. Јануара 14, лета 1814.“
Син пак протин, војвода Ђока Протић, предао се је Турцима, па је, после, живео мирно код своје куће, у Гучи.
Кад је, године 1815, букнуо таковски устанак, Турци чачански домаме Ђоку Протића у Чачак, па га задрже као таоца за мир у Драгачеву. А кад Ђаја-Паша погибе, и кад његова војска, остављајући Чачак, побеже преко Драгачева ка Сеници, она поведе и Ђоку Протића са собом. На том путу, ту су војску српске чете често нападале, и Марко Штитарац није је оставио чак до Јавора.
Примакнувши се к Сеници, и осећајући да их већ Срби више не гоне, Турци веселога таоца Ђоку Протића посеку на једном огумку, код реке Вапе, па га оставе, да га кљују орли и гаврани.2
Тако је свршио свој живот драгачевски војвода, син Проте Гучанина, Ђока Протић!…