Грбовић Никола, из села Мратишића, још до устанка, 1804, био је кнез у ваљевској Колубари, онако исто као Бирчанин у Подгорини, и Алекса Ненадовић у Тамнави.
И Никола би био посечен, као што су посечени Бирчанин и Ненадовић, да га од турске сабље није заклонила болест, с које није могао доћи у Ваљево Фочићу на позив, него је послао сина Милована, а овога је Фочић само оковао, у почетку, па га је, после, пустио да иде кући.
Уз устанак Грбовић је пристао одмах, чим се је од болести придигао, и довео је своје Колубарце на Ваљево.
— Идем ја, рекао је он Проти Ненадовићу, у првој опсади Ваљева: — оно чардака, сена, и слама испод Ваљева, да замунђам, нек’ пасја вера зна да се не шалимо, него баш хоћемо да палимо!
А кад су се Турци, после првих судара, затворили у зидане куће, и стали бранити се иза зидова, српске пак старешине стале се договарати: шта да раде, Грбовић је Проти рекао:
— Ови се Турци, душо, затворише у тврдоћу, где им се не може ишта без топа, него их ваља чувати и стезати, док се од глади не предаду; али нема брашна (тако је звао пушчани прах); него, ти, душо, иди, и тражи брашна, а ја ћу ову пасју веру чувати, и ценићу је као што су они мога Алексу и Бирчанина ценили!
У потоњим бојевима према Ужицу, према Соколу, к Шапцу, бивао је свуда и Грбовић с Колубарцима.
Кад се отимао Београд, у очи 30 новембра 1806, Грбовић је јуришао са 1000 својих Колубараца. Ту се је тешко разболео, те су га однели у Мратишић кући, где је, на скоро, и умрьо.