Грбовић Милован, други син Николе Грбовића, родио се у Мратишићу, где и остали Грбовићи.
После смрти брата му, Протопопа Стевана, Милован је постао старешина Колубарцима.
Милован Грбовић славно се је тукао о Турцима на Београду, на Ужицу, Смедереву, Пожаревцу, Шапцу, Лозници, и Соколу.
У последњој битци, на Соколу, разболе се, дође у Мратишић кући, и ту, на скоро, умре.
Ово је онај Грбовић кога је Фочић био затворио, па га, после, пустио.
Сима Милутиновић ставио је у стихове беседу коју је Милован Грбовић, пред битку, говорио својим војницима.
Ево те беседе:
„Чујте браћо Срби!
Свак шкргутни зуби!
Турско је халакат’,
Српско — побеђиват’;
Оштро сваки зверај,
Свак’ у месо смерај!
Пушку хитро пуни,
Рану тек одукни!
Није ту јунака,
Ког’ не дичи с’ мајка
Срцем и мишицом,
Ол’ јуначком смрцом!
„Чујте, браћо Срби!
Планина се разби
Где је вешти главар,
Лав је вазда ратар.
Слатка ј’ сваком вољност,
Гнусна турска холост.
Умом бистра глава,
Верно размерава,
Руке вољу врше
Слогом врага скрше.
Слуша ли се глава,
Ето вечна слава!
„Чујте, браћо Срби!
Дедов’ наших гроби
Сведоче нам јавно
Царство наше давно
Било и пропало
Ал’ семе остало
Српскога јунаштва.
Сродно нам је пити
А наследно бити:
Удри, дакле, брате,
Насрнули на те“!