Глувац Мијаило родио се у селу Каменици, у шабачкој Тамнави. Највише се находио, као момак, уз Попа Луку Лазаревића. Господства по власти није никад тражио; сва му је сласт била лично јунаштво, и према такој жудњи, и срце је имао јуначко. Доиста се диве сви, који су Глувца знали, његовој нестрашности усред највеће опасности.
Глувац је врло често, сам без друштва, делио мегдане. Чекајући на мегдану да га противник нападне, Глувац би обично седео на коњу и пушио; тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје.
Некад би, кажу, узео у уста дима од дувана и, наперивши своју пушку, пустио би дим из уста, да противник помисли „слага му пушка,“ па да полети са сабљом, а Мијаило би га, тек тада, саставио са црном земљом!
Глувац је погинуо у једном весељу, 1810 године, у шабачком граду, од топа, по непажњи градског тобџије. Тада му је било 52 године.
Мијаило је био тврдих ушију, за то је и прозван Глувац. Нарави је био веселе: свакад пун шале, која слободи и снажи. Тако је он, наравно у шали, уверавао да све турске пушке пале, али не састављају! Био је става висока, плећа широких, масти црне; човек космат, имао је обрве као какве стреје над очима, а очи су му севале као жива ватра.