Глигоријевић Вуле, кога су обично звали Ага-Вуле, родио се у Сеници, 1797 године.
Вуле је, још као дете, био дошао у Чачак, и у некога Турчина, сарача, најмио се да служи, и да учи сарачки занат.
Кнез Милош, пролазећи кроз Чачак, устави се те купи нешто од сарачке робе у Турчина, Вуловога газде. Купљену робу из дућана донесе Вуле у стан Кнезу Милошу. Том приликом, Милош види Вула, запази га, и позове да пређе к њему у службу.
Сарачу Турчину, Вулову газди, није било право, да га Вуле остави, пошто је у њега провео две—три године.
Милош му да неколико талира орлаша, као накнаду за шегрта, па Вула узме, и одведе.
Овај случај дао је, доцније, повода причи, по којој је Кнез Милош, божем, из ропства искупио Вула Глигоријевића?
Од тога доба, Вуле је увек био уз Кнеза Милоша, најпре као чибугџија, после као момак, кога је слао те му је разне послове свршавао.
Године 1816, Кнез је Милош Вула послао, с Марком Штитарцем и Петром Лазаревићем, у Шабац да убију владику Мелентија Никшића.
Године 1820, декембра 11, Кнез Милош је поставио Вула за старешину Поречкој Реци, а да седи у Поречу.
Године 1833 и 1834, Вуле је био старешина у срезу мачванском, куд је отишао после смрти Марка Штитарца,
Под Вулом Глигоријевићем, Мачва је ушорена.
После тога, Вуле је ишао с чина на чин, са звања на звање, док, најпосле, није постао пуковник и члан земаљског Савета.
Године 1842, по одласку Обреновића из Србије, као велика њихов пријатељ, остао је био неко време без службе, а доцније дана му је пензија, с којом је живео у Београду код своје куће.
Вуле је био ожењен Видом, ћерком кнеза гружанског, Петра Топаловића, али порода с њом није имао.
Умрьо је 18 марта 1855, у Београду, и сахрањен је у порти Палилулске Цркве, на север од звонаре.
Кнез Михаило, вративши се у Србију, наредио је те је Вулу чело главе стављен леп белег од топчидерског камена.
То ће, чини ми се, бити први гробни белег који је отесан од топчидерског камена.