Вулићевић Ђуша, војвода смедеревски, родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској.
И пре устанка од 1804, Ђуша је био на гласу и као човек паметан и храбар, и као родољуб, који је марио за народне ствари.
Карађорђе, разбивши на Дрлупи Аганлију, и натеравши га да се врати у Београд, похитао је у нахију смедеревску, да и њу одмеће. У селу Селевцу застао је на окупу доста људи, који су већ били устали, и за вођа свога изабрали Ђушу Вулићевића из Азање.
Овде се Ђуша први пут јавио као старешина међу Смедеревцима. Од тога доба водио их је у бојеве, док није и сам погинуо, као што ће се ниже казати.
Године 1804, Срби опседну Смедерево, и почну га тући. Смедеревски Турци изађу на Борак, код Северагине Чешме, пред Карађорђа, и онде с њим уговоре: да их остави на миру, а они се обреку да се ни у што не мешају. Да не би било сукоба између Срба и Турака, учини се овака деоба: Турци задрже град, и део предграђа до потока где су данас Рашићеви дућани. На том потоку био је мост. Од моста онамо ка граду било је турско, а од моста овамо — српско. На мосту је стајала стража, која није пуштала, без посла, никога онамо на турску страну.
Смедеревски војвода, Ђуша Вулићевић, у вече 28 јула 1805, уседне на коња и, с Обрадицом Малим, Миладином из Липа, и Иваном из Азање, пође на мост, да пређе онамо ка граду, на турску страну. Стража му викне да стане, а кад он не послуша, стражари опале пушке, те Ђушу, Обрадицу, и Миладина убију на место, а Ивана тешко ране.
Овај догађај узбуни цело Смедерево: људи се, у страху, са женама и децом разбегну једни у Вучак, други у Шугави Луг, који је био код данашњег Шалинца. Турци опет, изнајпре побегну у град, а доцније, видећи да су Срби оставили варош, изиђу из града, зађу по кућама те пиштољима испроваљују бурад с пићем, где су год нашли вина или ракије, и оплене што су год могли дочепати.
Вук пише да је Ђуша пао са своје лакомислености; али други сувременици, који су били ближе догађају, веле да је Афис-Паша из Ниша, крчећи себи пут за Београд, подговарао Смедеревце Турке да Ђушу на превари убију, те да тако Србе ослабе.
О Малој Госпођи 1805, стигне Карађорђе с војском да каштигује Турке Смедеревце за Ђушину смрт. Том приликом, он је узео Вујицу, брата Ђушина, за војводу на братњево место.
Срби су се најпре уставили на брду које се зове Редут, и оданде су почели пуцати из топа на град. Видећи да меци не дотурују до града, Карађорђе спусти топ ниже, на место где је сад смедеревска црква, и оданде стане пуцати на град. Време је било хладно, и падала је студена киша. Кумбаром, која је пуцала на град, управљао је некакав Шваба бегунац. Како причају, Шваба, је дрктао од зиме, а кумбара је пуцала овда онда, и ђулад су летела куд које. Срби почну сумњати да Шваба није поткупљен да тако у ветар пуца.
Шваба, гладан, припече уз ватру ћевап, да што руча. На један мах дође Карађорђе, шчепа онај швабин ражањ с ћевапом, па га ободе Шваби у коталац, рекавши:
— Коекуде, по души те твојој, погоди онде (показујући руком на град) као што треба, па ћеш добити и ћевапа и пара, колико год хоћеш!
После тога, Шваба избаци неколико метака, и одмах се из града зада дим и пламен од запаљених кућа!
— Е, коекуде, тако те хоћу! рече Карађорђе, и пружи Шваби прегрш дуката1.
При свем том, град се је предао тек прве поле новембра 1805. Анта Протић, Смедеревац родом, пише да је предаја била на Св. Аранђела (8 новембра) 1805, а други опет веле да се предаја извршила 14 новембра те године…
Смедеревски диздар звао се Мухарем Гуша, и био је родом Бошњак. Он је предао Србима кључеве од града, и отишао низ Дунав к Видину.
Не знам само да ли је и он, као друг његов, диздар фетисламски, у сличној прилици, пољубио праг градских врата и, пружајући градске кључеве, рекао:
— Алал-олсум сана!
Ето то је дошла освета за смрт првога смедеревскога војводе Ђуше Вулићевића.
Мртво тело Ђушино Срби су метнули на коња и однели га те сахранили код цркве у селу Крњеву. На његовој плочи нема никаква записа…
- Кнежевина Србија. стр. 140. ↩︎