Вулићевић Вујица родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској, године 1773.
Вујица је постао војвода после смрти брата свога Ђуше Вулићевића.
По што је Ђуша Вулићевић погинуо у Смедереву и, тим случајем, смедеревска нахија остала без војводе, Карађорђе дође у село Азању, где су га сачекали кметови, и бимбаше смедеревске нахије. Он им, тада, рекне: да изберу кога од породице покојног Ђуше за војводу.
Рекавши то, Вожд оде у Коларе на конак.
Други дан, у Коларе дође сва смедеревска нахија, и доведе Вујицу, рођена брата Ђушина, који, ма да је већ у годинама, не бејаше ни мало виђен за војводу: беше нешто црн, мршав, негледав.
— Коекуде, рече Карађорђе: — зар тога хоћете за војводу?
— Њега хоћемо, Господару! одговорише Смедеревци.
— Али, људи, не ће моћи он ништа учинити: ово је нахија, па је ово војска?
— Бољега нема, Господару!
— Е па изиђите, те се опет договорите, па ми после дођите!
Они изиђоше у једну ливаду; мало се разговараше, па ето их опет Карађорђу.
— Е, коекуде, шта учинисте?
— Ми хоћемо њега, Господару!
— Па лепо; кад га хоћете ви, хоћу га и ја!
Ето тако је Вујица постао смедеревски војвода.
После тога, све до године 1813, Вујица је свакад оно један између најбољих српских војвода, и између најпаметнијих и најправеднијих управника.
Он је Смедеревце водио на Тимок, на Дрину, на Делиград, и где је год била највећа невоља, па је свуда хваљен као храбар борац, и као даровит војвода.
Несрећа која је 1813 грунула на Србију, Вујицу је затекла на Делиграду, и чак се прича да се је он онамо држао читавих пет недеља, и после заузећа Београда!
Иза тога, прешао је и он преко Дунава, био је у Бесарабији код Карађорђа, па се одмах вратио у Србију.
Године 1815, у новом устанку, Вујица је био један између првих покретача, и ревно је помагао све намере Кнезу Милошу.
Марашли-Али-Паша, дошавши с војском у Ћуприју, поручи Србима, који су имали шанац на Белици, да положе оружје, и да га предаду Турцима!
Тада је, међу српским вођима на Белици, био и Вујица, који, чувши шта захтева везир, извади иза појаса своје пиштоље и, пружајући их Марашлину посланику, рекне:
— Ето мојих пиштоља! Сутра ћу ја доћи честитом везиру, па нека ме убије тим истим мојим пиштољима, али народ оружја не да!
На то је, после, Марашлија рекао:
— Море будите ви Султану покорни па, ако хоћете, носите и топове за појасом!
У Манастиру Јошаници, 12 августа 1815, Вујица је саставио „Иштанције“ које су послане у Цариград, и у којима се побрајају зла и насиља што су чинили Турци од 1813—1815.
Овај је докуменат веома занимљив и поучан за осветљење ондашњега стања у Србији1.
Доцније, 27 септембра 1815, Вујица је, заједно с Кнезом Милошем, потписао писмо за Цариград Архимандриту Мелентију Никшићу, где моле Патријарха да Мелентија завладичи на удову шабачку јепархију.
У пролеће, године 1816, Вујица је, с Јованом Обреновићем, братом Милошевим, слан у Цариград да траже од Порте Србији она права која су поменута у Букурешком уговору од 1812 године.
Повративши се из Цариграда, Вујица је управљао смедеревском нахијом, и звао се кнез нахијски.
Године 1817, ноћу, између 12 и 13 јула, у лугу села Радовања, Вујица је извршио једно грозно дело које Србин, ма којој странци припадао, не може поменути а да не зажали на тешку судбину, и које је већ досад дало крвавих страна српској историји — Вујица је, на спавању, убио Карађорђа!
Доцније, на месту2 тога убиства, начинио је цркву, и назвао је Покајница.
Тело Карађорђево пренесено је, после неког времена, у Тополу, и сахрањено у цркви коју је сам за живота начинио.
О Митрову дне, 1820 године, Кнез Милош је послао у Цариград пету, највећу бројем, депутацију која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812 године. У тој депутацији био је Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.
Тек што је та депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак 1821, те Порта не само остави на страну разговор о захтевима Србије, него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене мусломанске светине!
У овом притвору српски посланици остали су неколико година, Архимандрит Самуило је у том притвору и умрьо, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!
Док се је Вујица бавио у Цариграду, у тој депутацији, нахијом смедеревском управљао је, место њега, син његов Петар Вулићевић.
Против управе овога Петра Вулићевића дигла се, 1825 године, она чувена Ђакова Буна, која је стала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав изменила докле се је кнез Вујица вратио кући.
Последње године свога живота Вујица је провео у свом селу, у месту Грцу3, без икакве власти, остављен од свега свога рода, у великој оскудици. У селу његову се прича да му је Кнез Милош искао натраг некако писмо, које му је некад шире писао, а Вујица га није хтео дати, те да је омраза међу њима с тога настала. Колико је у том истине, још се не може да одреди. Време ће, зар, и то осветлити.
Вујица је у Грцу умрьо 11 марта 1828 (прича се у околини да га је отровао његов побратим, Гитарић из Селевца), а укопан је крај цркве у селу Кусатку. На олтарном зиду те цркве има овај запис:
„Зде почивајет раб божји Вујица Вулићевић из Азање, нахије смедеревске, бивши војвода, и потом кнез, и депутирац народа српског при Порти Отоманској; вјерно послуживши својему отечеству, поживе 55 лјета“.