Врчевић Вук родио се у Рисну, у Боци Которској, 26 фебруара 1811, од оца Стевана и матере Тоде.
Отац Вуков Стеван био је опћински писар и учитељ у Рисну. Тако је Вук научио читати, писати, и рачунати у тој вајној школи очиној; а пошто се је мало научио писати, преписивао је акте у опћинском суду, и тако помагао оцу своме.
Тад је осетио да би добро било, кад би знао и талијански језик, и навалио је, те је и њега научио.
Уз то је знао црквено певање, а и глас му је био врло мио.
Расрдивши се једном на свога оца, Вук запали и оде у Будву; где је стао у трговину и, уз то, научио везивати књиге.
Младић веселе нарави, шаљив, певач, и разговоран, свагда у друштву мио, Вук је радо слушао народне песме, приче, пословице, и свакојаке пошалице. Све је то радо слушао, добро памтио, и вешто припричавао у приликама, те тако се тим знањем јако богатио.
Уз то је читао српске књиге, и учио се из њих. Нарочито захвално помиње Доситијеве књиге, Стојковићеву физику, и књиге Вукове.
Бавећи се у Будви трговином, Врчевић навали те научи и немачки језик.
Кад Раде Петровић постане владика у Црној Гори, позове он Врчевића себи за писара, обричући му 800 талира плате и храну и стан. И Вук би ту понуду примио радо, али му не допусте родитељи.
Године 1838 први пут су, у „Далматинском Магазину“, штампане две Врчевићеве песме.
Сад је и Вук Караџић чуо био за Вука Врчевића, и почео му се обраћати за речи, за песме, приче и друге народне умотворине из онога краја. И Врчевић је своме славном имењаку слао често обилате прилоге, а особито за „Ковчежић“.
Године 1852, пред јесен, отишао је на Цетиње Кнезу Данилу за секретара. Ту је имао 800 фиорина у цванцикама, стан, трпезу, и сав приход од пасоша.
На Цетињу му се је тако било омилело живети, да би остао на свагда, само да није оно ожењен, или да му није требало децу школовати.
Оставивши Цетиње, прешао је у државну службу аустриску, у Задру. откуда је, доцније, послан за вицеконсула у Требиње, у Херцеговини; а кад је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину, те јој је престала потреба, држати консуле у тим земљама, Врчевић је стављен у пензију, и живео је, после тога, у Дубровнику, где је и преминуо 13/25 августа 1882 године.
Од Врчевића имамо драгоцене збирке народних умотворина, нарочито из Херцеговине, у коју, пре њега, није допирао готово ни један скупљач из народа нашега.
Своје збирке он је сам овако поређао:
- Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице“, у Бечу, 1866;
- Народне приповијетке, I књига, у Биограду, 1868, трошком Српског Ученог Друштва;
- Народне свакојаке игре прва књига у Београду, 1868;
- Читава књига одговора на 347 питања Загребачке Академије о правним обичајима народним;
- Народне пословице (3700);
- Народне загонетке (800);
- Три књиге народних јуначких пјесама;
- Пјесме које само Турци Херцеговачки пјевају;
- Народно сујеверје и тумачење снова;
- Друга књига народних приповиједака;
- Друга књига народних игара;
- Цркве и манастири у Херцеговини;
- Главни догађаји за владе Кнеза Данила; и
- Живот Владике Рада Петра Петровића Другог.
Врчевић је био почасни члан Српског Ученог Друштва од 16 фебруара 1868 године, витез црногорског ордена Кнеза Данила, и ордена аустрискога Фрање Јосифа.