Возаровић Глиша, књиговезац и књигопродавац, рођен у Земуну, рано је прешао у Београд1, где је, радећи свој занат, уједно био и покретач многом књижевном предузећу.
У кући Возаровићевој, како кажу, никла је прва мисао о Београдској Читаоници.
Возаровић је живо настајавао да би на Врачару нашао место, где је спаљен Свети Сава и, разабравши за једно такво место, дигао је дрвени крст који и данас стоји, ма да неће бити погодио право место светитељева спалишта.
Возаровић је, кад се рушила стара београдска црква, да се зида нова, садашња велика црква, водио синовље старање о костима Доситија Обрадовића.
Возаровић је први скупио и штампао све књиге Доситијеве, Давидовићеве, и пет свезака Голубице, у којима је многа драгоцена грађа.
Поред тога, радо је помагао сиромашним а добрим ђацима, ма да и сам није имао много.
Возаровић је умрьо од суве болести, 10 јануара 1848, и укопан је код Палилулске Цркве, до својих пријатеља Вукашина Радишића, и Симе Милутиновића.
Бог да га прости!
Допуна
Возаровић Глиша родио се је у Лежимиру 1 септембра 1790.
Године 1847 јануара 8 Возаровић је купио за 8 дуката на Врачару њиву где је мислио да је Св. Сава спаљен, и ту је подигао дрвени крст са записом „Богу и људма, на Врачару, Глигорије Возаровић“.
5 марта 1847 Возаровић је све своје имање завештао својој жени Сари.
Године 1853 новембра 13 Сара, остављајући све своје имање својој сестри Кати Захаријадесовици, вели:
„Земљу пак од два дана орања у Београду, на шанцу, на којој се крст подигнут налази, остављам по препоруци мужа моја цркви палилулској, да иста црква ову земљу никад и ником продати или ма под којим видом отуђити не може, већ само приход да бере, и од овога прихода годишње по неку част на страну оставља како би се временом својим нови крст подићи могао онаки исти какав се и сада на земљи тој налази“.
- У Вуковој Даници за 1829, Возаровића налазимо међу уписницима београдским. ↩︎