Брдар Петар (Радовановић) родио се у селу Тамнику, у срезу моравском, рудничкога округа, године 1818, од оца Радована и матере Стојане. По оцу Радовану, прозвао се Радовановић, али како му је отац умео градити брда за разбоје, те се за то звао Брдар, прозове се и Петар тако, и после сва околина није га ни звала другојаче него Петар Брдар.
Кад је Петру било пет година од рођења, досели му се отац у село Коњску, у смедеревском округу, и настани се ту да живи. Тако је Петар прешао из рудничке Мораве у смедеревско Подунавље.
Ставши на снагу, Петар је, и после смрти оца свога, вредноћом која је за углед, и штедњом и смотреношћу, стекао лепо имање. Године 1864 имао је, поред другога великога имаћа, две механе од друге класе, које доносе леп приход.
Петар је био човек тежак који ради земљу, али, кад би се десила прилика, он би нешто и купио и препродао, те је и на тај начин лепо приређивао својој кући.
Петар није учио књигу, и није знао ни читати ни писати; али је јако жалио што је остао, како сам вељаше, „код очију слеп“. Зато је и говорио врло често:
— „Што не могох ја, да ми је да могу бар други, млађи!“
Био је врло добар, бистар, и речит човек, са чега је јако уважаван у својој општини а и у свој околини.
Године 1869, о Духовима, Петар је био на оној великој народној скупштини, у Крагујевцу, која је дала Србији Устав који важи и данас.
Са женом својом Петријом, која је у свему делила његова племенита осећања, имао је деветоро деце: седам синова и две ћери, и то је давно све покрила земља црна! Кћи му Милица, која је била необично лепа, два пута се удавала, и оставила му је, по смрти, унука Милутина из првога дома, и унуку Милојку из другога. Миличина другога мужа, Тодора, Петар је узео у кућу и, по смрти кћери своје, оженио га другом, те му је то била сва помоћ и одмена у раду!
Сељаци у селу Коњској одавно су желели начинити школу, и припремали су овда цигљу, онда ћерамиду и креч, али некако нису могли да отпочну градити школу. То и јесте тешко, при најбољој вољи, да једно село од неколико стотина глава, неколико стотина воља и жеља, прегне на један посао, и да га уради као што би га један човек радио.
Тако су пролазили месеци и године, а село Коњска, није стекло своје школе.
Петар Брдар гледао је то, мислио, и спремао се, па, једнога дана, изиђе пред своје сељаке и изјави: да хоће да начин селу школу, ма га стала и 3000 дуката!!
Сељаци приме захвално ту изјаву, и уступе му све што су дотле били опремили од грађе.
Ствар се јави власти. Окружни начелник дође у село да види је ли то збиља Петар и пред њим понови: да хоће своме селу да начини школу, макар га стала 3000 дуката!
Пред крај године 1869, га је намера била извршена!
Лепа школска зграда (9° и 2’ дугачка, 5° и 4’ широка, а 2° 2’, 9’’ висока) већ је красила село Коњску, и збирала благослове честитоме родољубу.
За ту школу Петар је дао равно 800 дуката.
Извештен о овом, Министар Просвете, покојни Д. Матић, захвали дародавцу нарочитим писмом (1 нов. 1869, бр. 5056).
А лист „Школа“1 јављајући за то честито дело, поред осталога, изрази се овако:
„Да човек, коме прекипи туђа сила, заложи и имање и главу за обрану себе и својега огњишта; да други трпи глад и жеђ свега својега века, служећи мисли којој жели дати живота; да чедо науке обожава извор својега осветљења и узвишења, то је некако обично, и ако је свакад пуно хвале. Али кад прост човек, који је знојем лица свога стекао прилично имање, овако далеко гледа, овако племенито осећа, овако светло провиђа све благодети које даје знање, па му приноси овако знатан, овако сјајан дар: онда, пред том простотом, треба ничке да падне многа висост, и онда смо ми међу срећнима срећни што можемо овде име такога добротвора да предамо вечноме спомену захвалнога потомства“!
Село Коњска доцније је променило име. Указом од 22 фебруара 1872, оно се је прозвало Михаиловац.
Кад је Петрова задужбина била готова, онда Петрија, жена његова, оде с њиме у Аустро-Угарску, и тамо купи звоно, донесе га, и подигне на школску звонару!
Данас то звоно сазива дечицу у школу да се уче на сваку вредноћу, на свако добро и поштење. То ће звоно подсећати увек Коњштане, садашње Михаиловчане, да хвалом помињу честитога Србина Петра Брдара, и његову домаћицу Петрију који
Не трпаше на гомилу благо,
Већ дигоше себи задужбину,
Милу Богу а корисну људма.
Бог им дао што од Бога желе!
Доброчинство Петрово није се уставило ни овде. Његово је село желело имати и цркву у својој средини, али се та лепа жеља, није могла лако да изврши.
Године 1872, Петар јави својој општини да јој жели помоћи и у грађењу цркве. И одиста начини цркву од 8 јула 1872 до 20 јула 1873. За цркву је потрошио 1500 дуката. Кад је црква била готова, купио јој је и звоно за 60 дуката.
И тако је честити Петар Радовановић Брдар, које за школу а које за цркву, дао својих новаца равно 2360 дуката!
Благо земљи у којој неуки овако помажу школу и науку; благо вери у којој прости овако прилажу олтару хришћанске љубави!
Ту су и школа и црква дужне добро пазити чим ће плаћати за овако одушевљење и оваке жртве…
Петар се женио два пута: првој жени његовој било је име Петрија а другој Василија. Обе те жене помагале су Петру на путу доброчинства којим је он ишао.2
Петар Радовановић Брдар преминуо је 30 декембра 1880 године, у селу Михаиловцу!
Светао му помен међу браћом до века!…