Бошковић Јован, професор, књижевник, родио се у Новом Саду, 19 фебруара 1834 године.
Учио се је у месту свога рођења, и у Бечу, где је слушао права.
После школовања, прешао је у Београд, и био је неко време приватни учитељ деци из неколиких имућних кућа.
Иза тога, на крају новембра 1861, постављен је „за контрактуалног професора“ у савамалској гимназији у Београду.
Године 1862, августа 25, постао је редован професор гимназије у Крагујевцу, па је одонуда, исте године на крају октомбра, премештен у Београд у велику гимназију.
Године 1865, кад Даничић остави катедру, Бошковић је 16 септембра постављен за професора Велике Школе, да предаје српски језик, историју књижевности и естетику.
У тој служби се једном нешто замерио Намесничкој влади, те је отпуштен из службе, и вратио се у Нови Сад.
Доцније, при промењеним овде приликама, вратио се је у Београд, и био је библиотекар Народне библиотеке, па опет професор у Великој Школи.
Године 1892, августа 9, постао је министар просвете у либералном кабинету, а преминуо је на пречац лицем на Божић те исте 1892 године.
Човек омалена раста и ситније снаге, Бошковић је још из малена добио од својих другова име Јошка; и под тим надимком био је познатији него под својим крштеним именом.
Он је држан за доброга зналца српскога језика, што је списима својима и посведочавао. Уз то је имао веома читак и леп рукопис.
Јован Ристић, министар и намесник у оно време, није пуштао у свет никакав свој састав, докле га Јошка неби прегледао, и језик му проконтролисао.
Јошки су сувременици приговарали, да је на раду спор; али он има чим и правдати се. Човек по нарави добар, и на услуге готов, он је примао сваки састав, који би му ко понудио, да прочита, да процени и поправи, а то му је ваљда половину слободна времена испуњавало.
Још је Бошковић био цењен као човек богат у смишљању и готов у давању савета при смерању каквих радова, каквих предузећа; у пројектовању каквих планова, каквих установа, или каквих светковина. У таким приликама њему су се многи људи обраћали, и он је радо на питања одговарао. Добар део времена, дакле, губио је и у таким пословима.
Од Бошковића имамо ове списе:
- Опширну и важну критику на Нинковићеву Српску Граматику, у „Седмици“ за 1857, бр. 19, 20 и 21.
- Људевита Штура књигу о народним песмама и приповеткама словенским. С чешког превео, у Новом Саду, 1857.
- Реферат о четвртој књизи Народних Вукових песама, у „Видову дану“, 1863, бр. 5.
- Извод из Српске Граматике. За своје ученике саставио Јован Бошковић, 1863. — Доцније је овај састав у два маха прештампаван.
- Српска Синтакса. Две свеске. у Београду, 1865.
- Реферат о цртању Стеве Тодоровића, у Вили за 1865, стр. 606.
- Прилог за познавање садашњег стања српске Граматике, 1867, у Београду.
- Даничићу надгробна реч, 1882, у Београду.
- Скупљени списи (у 8 свезака), у Београду, 1887.
- О народности, у Београду, 1887.
- Светковина Вукове Стогодишњице, Београд, 1888.
- Приправио је за штампу Османа Гундулићева, 1890, у Земуну.