Бирчанин Илија, родио се у селу Суводању, под Медведником, око године 1764, а старина му је у селу Бирчу преко Дрине.
Још за младих година својих, умешао се је у народске послове, и постао је кнез у Ваљевској Подгорини.
Какав је Бирчанин био на очи, какав ли према Турцима, а какав према својој браћи Србима, можемо замислити по речма Фочићевим, које изговори кад се оно спремаше да исече српске кнезове, и друге одабраније људе у народу:
„Док погубим, вели он: — Бирчанин-Илију,
Оборкнеза испод Медведника.
Ево има три године дана,
Откако се врло посилио:
Куд год иде, све крхата јаше,
А другога у поводу води;
Он буздован о ункашу носи,
А бркове под калпаком држи;
Он Турчину не да у кнежину —
Кад Турчина у кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија.
Када нама порезу донесе,
Под оружјем на диван изиђе:
Десну руку на јатаган метне,
А лијевом порезу додаје:
„„Мехмед-Ага! ето ти порезе,
Сиротиња те је поздравила,
Више теби давати не море!““
Ја порезу започнем бројити
А он на ме очима стријеља:
„„Мехмед-Ага, зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио.““
Ја је више бројити не смијем,
Већ порезу у крај себе бацим.
Једва чекам да се скине беда,
Јер не могу да гледам у њега.
Он је паша, а ја сам субаша.“
Ето какав је био пред Турцима Бирчанин Илија! Није чудо што је стављен међу прве које су Дахије биле наумиле погубити.
Кад је Мехмед-Ага, дошавши у Ваљево, поручио Бирчанину да дође, онда момак Милић Кедић рекне Илији:
Баш, кнеже, да ниси ишао зверу у чељусти; или бар поведи више друштва?
— Милићу! одговори Бирчанин: — Фочић мене зове на веру; зове ме као власт, да са мном говори о народским пословима; не могу да не идем: а да поведем друштва, показао бих да му вери не верујем; не ћу; него ћу отићи сам, и још без коња и оружја. Ако буде права вера, вратићу се здрав и читав; а ако не буде, ја ћу погинути; али ће и Турцима доћи главе погажена вера и сузе сиротињске!…
Казавши то, дигне се у село Рабас, на неко старосваство; одатле оде у село Седларе, те ту остави коња и теже оружје, а сам сиђе у Ваљево. Кад тамо — а он има шта и видети! Прво смотри Кнеза Алексу, који је већ знао зашто их Турци зову, и који му лагано рекне:
— Шта ћеш овде, Бирчанине, од Бога не нашао? Где ти је Медведник? Ја се надам да ти и мене избавиш, а ти и своју главу донесе Турцима у руке?!
Илија виде да нема ни помена о народским пословима; виде добро што га чека, али беше доцкан. Понуди Турчину откуп на свој живот, али му се откуп не прими.
И тако паде и његова глава на пољицу, поред Колубаре, 80 хвата испод моста, 23 Јануара 1804.
Тело његово узме момак његов, потоњи старешина и јунак, Милић Кедић, и сахрани код ћели̂ске цркве, на 1 хват североисточно од олтара и северних црквених врата. На гроб му је стављена плоча, од белога мрамора, на којој се с муком могу прочитати ове речи:
„Зде почивајет раб божи Илија Кнез… Бирчанин от…ра Мелдед… Фо…и…“
Плоча је сва изразбијана, и ја сам мислио да су је Турци наџацима излупали; али, на нашу срамоту, дознадох да томе нису криви Турци, него баш Илини потомци. Кад је, Бирчаниновом крвљу купљена, слобода хтела да обнови ћели̂ску цркву, онда су мајстори баш у Илину плочу оврли козе (скеле), и тако су је разлупали!
И од потомака Бирчанинових не нађе се човек да освећени гроб мучеников заклони од тога братскога вандалства!
Ох, незнање, колико си грубо!!…
Бирчанин је био висока раста, црне масти, космат, дугачких сувих образа, погледа веома оштра, а гласа крупна. Био је необичан јахач, и необичан гађач из пушке.
Песма вели да је јахао кръхата, тојест, хата зеленка, а у Суводању се прича да је најрадије јахао вранца без белеге, који је био црн као гак, и кога је Бирчанин купио у Сребрници за 700 гроша, кад је цванцика била 13 пара.
О ункашу је свакад носио топузину.
Турци су, посекавши Илију, нудили његова брата кнештвом, а он је одговорио:
— Ја сам орач и копач; у кнезовању се не разумем. Да је и мој брат чувао плуг, не би му глава се рамена одлетела пре времена!
Онда Турци окнеже Милића Кедића, из Суводања, који је био момак у Илије.