Банаћанин Реља, живео је у Београду, за доба првога устанка, Био је врло паметан и досетљив човек.
Кад су долазили Руси у Београд, и кад је све живо изашло да их дочека, Реља је стајао на врх Стамбол-капије, и гледао ту свечаност, и то народно весеље.
У тај мах удари, на таљигама, и старац Доситије, желећи и он да види руску војску.
— Зар ти, дрти старче, још лијаш? рећи ће Реља: — Зар ти је мало било што си прорекао да ће Србин устати, и да ће се од Турчина избавити: него хоћеш собом да видиш и његово удружење с браћом Русима? Доста је од тебе и рада и помена! Сад умири, да те опевам, а да те не оплакујем; јер се бојим — ако још узаживиш, можеш зло дочекати!
Кад су се Доситијеве ствари, по смрти му, за час продале, Младен се зачуди, и рече:
— Кад брже! Зар је тако мало имао?
— Да! овога старца једва и за толико беше, рекне Реља: — ал’ кад станемо твоје продавати, таман две године имаћемо посла!“1
Тако је одиста било онда; а данас се бележи и чува све што је остало од Доситија, богаство Младеново пак разлетело се као дим!
- Србијанка 2, стр. 191. ↩︎