Арамбашић Станко родио се у Великом Селу, у округу београдском.1
Станко је рано био изашао на леп глас међу својим сељацима, као добар домаћин, као кнез у свом селу.
У Кочину Крајину, Станко је служио у добровољцима, и ту се, у самом послу, познао с ратном вештином.
Мустај-Паша, дигнувши против Пазванџије и Србе, уз верне Турке, постави Станка Арамбашића за старешину свој српској војсци. Турској војсци пак дао је за старешину неког Тахира Балоту. Две ове војске: турска и српска, дођу у Јагодину, и ту ударе на Тосуна, вођу Пазванџиних Турака, који се био затворио у џамију. Турци, војници Балотини, желели су да надбије Тосун, а Срби су истински били ради да надбију царскога одметника. И, после доста муке, Тосун буде побеђен, и побегне у Видин. То је било у Петров Пост једне године, а у Белу Недељу, друге године, Пазванџија се дигне на ново и, преко планине, продре у Пожаревац.
Мустај-Паша позове опет Станка, и друге Србе, на Годомин, испод Смедерева. Станко поручи Карађорђу да похита час пре на Годомин. Али Карађорђу баш тада беше умрьо један син, те он да сваје оружје и коња свом куму Јовану из Тополе, и пошље га Станку, место себе. Станко опет пошаље Карађорђу човека: да дође на сваки начин, а жалост да тури на страну!
На таку поруку, Карађорђе узме неколико момчади, и с њима сиђе у село Липе, на Морави. Дотле су се војске већ биле судариле, и царевци су били растерали бунтовнике Турке Пазванџине.
Пре боја, Мустај-Пашин син био је обрекао Србима по дукат за сваку турску бунтовничку главу. Станко Арамбашић, заузевши пожаревачке винограде, дочека Пазванџине Турке, и одсече равно 70 глава. Мустај-Пашићу није било мило кад је видео толике главе својих једновераца, али је ипак платио за њих равно 70 дуката!
У селу Липама Карађорђе сретне 5—6 Турака, и упита их да ли нису Јаничари? Они одговоре нешто преко. Реч на реч, док дође до пушака, те два Турчина падну мртва. Карађорђе им одсече главе, однесе Станку и Балоти, и каже им шта је било.
Али кад дођу у Смедерево, дигну се рођаци и суседи изгинулих Турака Балоти на тужбу:
— Аман, за Бога! Црни Ђорђе поби нам Турке на правди!
Балета зовне Ђорђа, и упита:
— За што, море, поби мирне Турке Смедеревце?
– Ја сам их питао ко су? Они се не хтеше казати. Ту се посвађасмо: они први тргоше пушке; али срећа би на мојој страни, и они падоше. Тако је било!
— Е, па убио, убио; рече Балота Турцима: — није човек знао ко су, а нису хтели да се кажу, па убио…
Тако се сврши суд.
Балота оде у Београд, Ђорђе у Тополу, а Станко остаде у Смедереву, код своје куће.
После неког времена, једне ноћи делије увребају Станка у кући некога Грује, у Циганској Мали, и припуцају на њега кроз прозор. Хитар на одбрану, Станко успе те смлати једнога делију, али и сам падне, и одмах издахне. С њим погине и један од његових момака. Њихова телеса узму делије и баце у један Језавин вир, где и освану. Сутра дан ту их обојицу Срби сахранили у Годмину. До скора је, ниже садашњег навоза, била једна крушка, која се звала Станкова Крушка.
Станко је био средњега раста, црномањаст, врло леп на очи, и велики јунак.
Он је један од оних синова мајке Србије који су први пали за слободу отаџбине…
- Вук (Даница, 1829, 6—8) каже да је овај Станко био родом из села Колара, у Левчу; а Јокић вели да је из Велика Села, у округу београдском. Толико је јасно да је седео у Смедереву. ↩︎